Insistiranje na individualnosti i proveri zatečenih vrednosti

„Nacionalizam je poprimio mnoge odlike od svog rođenja u osamnaestom veku, naročito otkada se stopio sa etatizmom, doktrinom o vrhovnoj vlasti u svim sferama države, posebno nacionalne države, u savezništvu sa industrijalizacijom i modernizacijom koje su nekad bile zakleti neprijatelji. Ma kako bio prerušen, čini mi se da je uvek zadržavao četiri karakteristike koje sam gore pokušao da skiciram: verovanje u prevashodnu potrebu pripadanja nekoj naciji, verovanje u organske odnose svih elemenata koji sačinjavaju celinu, verovanje u vrednost onoga što je naše samo zato što je naše, i konačno, na prevagu njenih zahteva u pogledu vlasti i lojalnosti, sučeljenih sa suparničkim. Ovi sastojci, u različitim stepenima i proporcijama, nalaze se u svim brzorazvojnim nacionalnim ideologijama koje danas bujaju na zemlji.“
Pokazalo se, kao i u mnoštvu drugih slučajeva, da je Berlin bio u pravu. Njegova predviđanja su se, nažalost, ispostavila kao tačna. Surova cena iznenađenosti plaćena je milionima ljudskih života.
Teško je govoriti o uticaju Isaije Berlina na razvoj liberalizma u udžbeničkom smislu te reči. Nije nimalo jednostavno ni interpretirati njegovu osnovnu poziciju. Berlin se žustro opirao svakoj kanonizaciji, stvaranju šablona, čvrstoj kategorizaciji. Njemu su svi pristupi usmereni na svrstavanje u „škole i sekte“ bili strani i neprihvatljivi. Berlinova misao je suptilna, slojevita i iznijansirana, tako da ne dopušta lako svrstavanje u pripremljene šablone. Nije pripadao niti matici anglosaksonske niti kontinentalne filozofije, iako je bio pod snažnim uticajem i jedne i druge. Mada je sam tvrdio da je izvan filozofije, njegovo delo to nesumnjivo demantuje.
Isaija Berlin je, slobodno se može reči, jedan od apostola liberalizma u prošlom veku u punom smislu te reči. Berlinove analize odražavaju ogromno znanje, njegovo duboko i beskompromisno poniranje u stvarne životne probleme, usmeravanje na istinska pitanja čovekove egzistencije, kao i stalno insistiranje na individualnosti, na sumnji i proveri svih zatečenih vrednosti. Berlin se istinski borio za očuvanje lične slobode čoveka u zamršenom klupku ideologija i njihovih pretenzija da budu „jedino ispravno tumačenje“ sveta i života. Berlin je nastavljač ideja mislilaca, pre svega onih u osamnaestom veku, koji su dovodili u pitanje „večne i konačne istine“ do kojih se dolazi striktnom upotrebom ljudskog razuma. Neprestanim razobličavanjem dogmi branio je ličnu slobodu (slobodu izbora), smatrajući da jedino ona daje smisao ljudskom postojanju. Isaija Berlin je proučavao istoriju ideja (pre svega ideje slobode, determinizma, istoricizma, relativizma, nacionalizma, fašizma) i ukazivao na njihove izvore, nosioce, njihov razvoj, transformaciju, kao i na nenameravane i neočekivane posledice koje su pojedine ideje imale (kao, na primer, romantizam koji je nenameravano doveo do liberalizma). Analizirao je fundamentalna pitanja političke filozofije. Posebno je naglašavao pluralizam i princip negativne slobode. Poštovanje individualne slobode zapravo stvara pluralizam, koji počiva na uverenju da ne postoji jedan jedini pravi odgovor na važna pitanja ljudske egzistencije. Ideju pluralizma Berlin je posebno razvijao u radovima iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Pluralizam vrednosti bio je tema akademske rasprave devedesetih godina prošlog veka. Analitičari smatraju da je to jedna od njegovih najkontroverznijih ideja. Stručna javnost se, uslovno rečeno, podelila na one koji su branili i dalje razvijali Berlinovu argumentaciju i one koji su je oštro kritikovali. Jedna od tema iz te široke rasprave bila je analiza odnosa pluralizma i relativizma, kao i pluralizma i liberalizma.
Nastavlja se