Drugo prošireno izdanje knjige Desimira Tošića „Stvarnost protiv zabluda – srpsko nacionalno pitanje“ objavila je
izdavačka kuća „Nova“ Slobodana Mašića. Knjiga se može poručiti na tel. 011/633-162, po ceni od 500 dinara.
Da se vodila politička borba u Hrvatskoj i da se dobila međunarodna podrška u Hrvatskoj za Srbe – Srbi bi ostali u oblastima koje drže tako reći pet vekova i imali autonomiju kakvu nisu nikada zamišljali.

Drugo prošireno izdanje knjige Desimira Tošića „Stvarnost protiv zabluda – srpsko nacionalno pitanje“ objavila je
izdavačka kuća „Nova“ Slobodana Mašića. Knjiga se može poručiti na tel. 011/633-162, po ceni od 500 dinara.
Da se vodila politička borba u Hrvatskoj i da se dobila međunarodna podrška u Hrvatskoj za Srbe – Srbi bi ostali u oblastima koje drže tako reći pet vekova i imali autonomiju kakvu nisu nikada zamišljali. Bosanski slučaj je još jasniji: čak i da je Izetbegović pokušao da nametne islam kao državnu religiju, dobio bi udružene ne samo Srbe pravoslavce nego i Hrvate katolike koji su daleko žešći kao katolici od srpskih pravoslavaca po Bosni! Onog trenutka kada su se Hrvati u Hrvatskoj, i Muslimani u Bosni, odlučili za nezavisne države, Srbi su imali dosta vremena da, za vreme od tri-četiri godine, vode političku borbu, uz podršku izvesnih sila, i postignu maltene ono isto što bi postigli ratom, ali bez velikih i svojih i tuđih žrtava. Ali greh nije samo tu. Onog trenutka kad su Muslimani i Hrvati koristili pravo samoopredeljenja, Srbi su imali isto pravo na teritorijama Hrvatske i Bosne. Ali, da li to znači da svaka opština sa srpskom većinom može da uđe u tu teritoriju koja se naknadno naziva srpskom? Da li je vođstvu Srba u Hrvatskoj bilo stalo da sačuva svoju srpsku teritoriju i svoje stanovništvo ili im je stalo do toga da onemoguće egzistenciju hrvatske nove države? Šta je značilo onemogućavanje autoputeva i železnica između Zagreba i Beograda, i između Zagreba i Splita?
Ali najteži greh tek sledi: kada su organizovali izvesnu vlast na teritorijama koje su proglasili srpskim, vođi se nisu zaustavile na tome. (Dodajmo ovde da zauzimanje teritorija koje su lokalnom većinom „etnički srpske“ – nije Velika Srbija, ni istorijski ni faktički; Velika Srbija je uvek imala smisao plana pripajanja Srbiji celokupne Bosne, dela Dalmacije i većeg dela Slavonije – a ne „srpske etničke“ teritorije.) Greh je nastao onda kada su vođi posle „zaokruživanja“ teritorije (koje su bile veće nego što im u Bosni ikako pripadaju) započeli dva genocidna čina: etničko čišćenje i rušenje bogomolja. Da ne pominjemo terorisanje stanovništva Sarajeva u vremenu od preko tri godine, za vreme kada je poginulo, smatra se, najmanje deset hiljada vojnika, ljudi i dece.
Mnogi kazuju da između diskriminacija i genocida od strane Hrvata s jedne, Muslimana s druge, i Srba s treće strane, nema nikakve razlike, da su svi činili „isto“. Nema sumnje da se ni Hrvati ni Muslimani ne mogu obeležiti kao nediskriminatorska i negenocidna strana (ne zaboravimo rušenje Mostara i najmasovnije etničko čišćenje Krajine od strane Hrvata), ali se postavlja pitanje ko je činio „više“. A očevidno je da je neko činio više i na jedan izuzetno izazivački način, izazivački ne samo prema ratujućim stranama u Hrvatskoj i Bosni nego i prema celoj međunarodnoj zajednici. Zna se ko je to. Srpsko javno mnjenje je istorijski krivo što tu činjenicu nije priznavalo niti je zločine osuđivalo u svojoj velikoj većini. Da budemo što objektivniji do kraja, treba reći ovde – da bi parodija bila što veća – da je jedini odgovorni činilac koji je osudio, na primer, bombardovanje Sarajeva, bio niko drugi do Slobodan Milošević, iako nije ništa učinio u tom smislu.
Greška srpske nacionalne politike posle 1990. bila je i ta što su nasuprot reminiscencijama ne samo kod Hrvata i Muslimana, nego i kod Austrije i Nemačke, Srbi odgovorili svojim reminiscencijama. Umesto da se uzdignu i pokažu „boljim“, oni su sve činili da odgovore „istom merom“. To je bila još jedna greška.
Jedan od razloga što je do ovog procesa došlo jeste i činjenica da su Srbi, više nego ijedan narod u Titovoj Jugoslaviji, podlegli posle 1945. sekularizaciji i ateizaciji svoga društva i, umesto hrišćanskih načela, branili politiku zub za zub, odnosno dva zuba za jedan…
Nisu, nažalost, s padom prethodnog režima, učinili napore da se odvoje od kolektivističkih psihologija i takozvanih organističkih teorija o društvu, klasama i nacijama, pa samim tim da počnu nezavisno od vlasti, da razvijaju sve elemente pluralističkog društva. Pod pritiskom neznanja i gluposti od strane međunarodnih činilaca, i pod pritiskom lokalnih medija u vlasti jedne stranke koja se pretvarala kao nacionalistička, naša se sredina stavila u prvim godinama rata, sukoba i sankcija pod okrilje jedne zločeste i površne propagande režima i takozvane elite, koja je u potpunosti ovladala medijima. Sankcije su onemogućile saobraćanje među građanima preko štampe – koja je inače delimično bila slobodna. I tako su našim društvom zavladali neznanje i histerija, a to društvo polako guši poraz za porazom. Treba se nadati da, posle svih negativnih rezultata, bar prema onome što su takozvani programi nacionalnog ujedinjenja i jedinstva predviđali – treba da nastane otrežnjavanje i traženje izlaza u jednoj realnoj, ostvarivoj politici.
Neko će na kraju postaviti pitanje: zašto mi ovde beležimo samo srpske zablude i greške? Pa to nam je i bio cilj. Ostavljamo bosanskim Muslimanima i „nacionalnim“ Hrvatima da sami ukazuju na svoje zablude i greške, ili bar da ih uvide međunarodni činioci. To bi za istoriju, kao i za sadašnjicu, bilo od važnosti. I možda pomoglo rešavanju sadašnjeg, za sve smrtonosnog, razvoja u prostoru nekadašnje Jugoslavije. Samo veliki narodi mogu da vide i da priznaju svoje zablude i greške. To ih čini potom sklonim da zablude i greške ne ponavljaju. I na kraju, da tim razmišljanjem i postupanjem, otvaraju puteve nove budućnosti. (1996)
Kraj