foto (BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆ)U četvrtak su u javnost isplivali prvi rezultati izgradnje podzemne garaže u okviru Banovinskog kompleksa u vidu pukotina unutar zgrade Skupštine Vojvodine. Na fotografijama koje je objavio 021.rs vide se oštećenja koja su uzrokovana „planiranim sleganjem tla“, barem prema rečima graditelja parkirališta, dok ovi prizori među stručnjacima izazivaju oštro negodovanje.
Izgradnja Banovinskog kompleksa, u okviru kojeg se nalaze zgrade Vlade Vojvodine i pokrajinskog Parlamenta, počela je davne 1936. godine i od tog momenta, sve do pre neki dan, one su zahvaljujući visokom kvalitetu gradnje, sve vreme stajale „bez i jedne pukotine“, prema rečima istoričarke umetnosti Donke Stančić, koja se bavila proučavanjem ovih značajnih i vrednih zdanja, čuvenog arhitekte Dragiše Brašovana.
„Kada su počeli radovi, puno je pažnje posvećeno ispitivanju terena, gde će biti izgrađen Banovinski kompleks, sve je urađeno veoma studiozno. Uz arhitektu Dragišu Brašovana u Novi Sad je tada doveden i Miroslav Kasal, vrhunski ekspert iz oblasti statike sa Univerziteta u Lubljani, da dobro prouči teren i da dobro postavi temelje, da bi Banovina trajala bez i jedne pukotine kao što je to bio slučaj do sada“, navodi Donka Stančić za Danas.
Ona smatra da je ideja izgradnje podzemnog parkirališta u okviru ovog kompleksa „od početka pogrešna ideja“, zbog prirode terena, ali i iskustva graditelja koji su prošli kroz mnogo muka i uložili mnogo vremena kako bi sanirali teren za izgradnju dva velelepna zdanja u Art Deco stilu.
„Dugo sam kritikovala nedostatak instituta javnog konkursa i sastave tenderskih komisija, ali i kada ga bude, u kojima često sede ne tako kompetentni ljudi, često bez afiniteta da se očuvaju vredna arhitektonska dela. Ne zaboravimo da pogledamo u pravcu nadležnih ustanova, ko je uopšte mogao dati dozvolu za tako nešto“, upitala se Stančić.
Zbog ovoga je zabrinuta i predsednica Društva arhitekata Novog Sada Ana Ferik Ivanovič koja kaže da je ono što se dešava „strašno“ i da je to posledica nedostatka nadzora i građevinskih inženjera koji prate objekte, istakavši da nije sigurna da li projektna dokumentacija postoji.
„Dokumentacija nama nikada nije bila dostupna, u ovakvim situacijama se mora utvrditi koje odgovorno lice, ko je predvideo mere zaštite okolnih objekata, s obizrom da su oni pod zaštitom države. Postavlja se i pitanje da li je sva dokumentacija koja je trebala da se pribavi zaista pribavljena i da li je investitor sve dostavio, kao i da li poštuje taj projekat prilikom izvođenja radova“, naglašava Ferik Ivanovič.
Objašnjava da takve stvari ne bi smele da se događaju, i da se veća šteta mora sprečiti, uporedivši trenutno situaciju u Novom Sadu sa požarom u pariskom Notr-Damu, nakon kojeg je najavljeno da će krov te crkve biti popravljen, ali da „nije to to, jer svi objekti imaju svoju autentičnost, i po tome su specijalni“.
Dug put do Banovine
Prvi ašov udaren je 1. avgusta 1936. godine, kada se počelo sa kopanjem temelja, a posvećenost graditelja ovom projektu vidi se u tome što su u pozadini gradilišta, izgrađeni objekti u kojima su danonoćno boravili inženjeri, tehničari, crtači i drugi učesnici, uključujući i arhitektu Brašovana koji je tada celodnevno bio prisutan na gradilištu.
Sam početak izgradnje obeležili su problemi, jer se na iskopanim delovima pojavljivala voda, zbog toga što se na toj lokaciji nalazilo jezero, koje je zasuto deset godina pre početka gradnje. Pomoću mašina postavljani su betonski šipovi.
Iako početak izgradnje nije protekao glatko, zahvaljujući vrhunskim stručnjacima koji su učestvovali, radovi su izvedeni stručno i kvalitetno, kako je tada ocenila i komisija koja je nadzirala radove.
Konkurs za izgradnju objekta Banovine raspisao je tadašnji ban Daka Popović, takođe čuveni novosadski graditelj. Iako je na konkursu prvo mesto bilo upražnjeno, a Brašovanu je posao dodeljen van konkursa, Donka Stančić ocenjuje da se pokazalo da to nije bila greška.
„U žiriju za gradnju bila su velika imena iz Beograda i Novog Sada, kao što su Dragutin Đorđević, profesor Beogradskog tehničkog fakulteta, Ćiril Iveković, profesor iz Zagreba, Đorđe Gasparini, inženjer, veliki arhitekta Momir Korunović. Veliki dignitet je imao taj posao i konkurs“, naglašava sagovornica.
Sve ovo dovelo je do toga da je Novi Sad dobio objekat koji je do vrhunca izveden u najkvalitetnijim materijalima, koji uključuju brački mermer, mermer sa naših majdana koji je korišćen u unutrašnjosti uz nameštaj koji je u Sloveniji radio čuveni Karlo Visinger.
Nameštaj je dizajnirao Brašovan, koji je bio veliki ljubitelj antikvarnog nameštaja, te u njegovom dizajnu bili prisutni elementi baroka, renesanse i drugih epoha.
Često se može čuti da zgrada Banovine podseća na belu lađu koja plovi Dunavom, ali, kako je naglasila Donka Stančić, arhitekta nigde nije decidirano ostavio kakva je ideja bila u pozadini.
„Ar deko inspirisan je aerodinamizmom, zaobljenih formi i dugačkih horizontala, oblicima lokomotiva i drugih sličnih inovacija. To je u arhitekturi pokrenulo inkubaciju Ar dekoa kao stila. Za mnoge je Banovina asocijativni objekat bele lađe na Dunavu. Ipak je u pitanju širi kontekst. Verovatno je i Brašovanu bio, pored ostalog, snažan podsticaj bilo porinuće francuskog broda „Normandija“ 1932.godine sa ikoničnim performansama ar dekoa, posebno u enterijeru“, zaključuje Donka Stančić.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
