Jadni Bertrand Rasel, Emanuel Kant i Viljem Okam

Danas možemo da nađemo niz zanimljivih tekstova vitalnih i radoznalih intelektualaca, međutim, mnogo puta bez sintetičkog i slojevitog razlikovanja mitoloških, religioznih i egzistencijalnih pozicija određenih denominacija, sekti, organizovanih religioznih grupa, euforičnih i ekstatičnih pokreta u odnosu na crkvu Božiju, za koju njen osnivačkaže da joj „ni vrata paklena neće nauditi“.

Tako u liberalnom i slobodoumnom listu Danas možemo da nađemo tekst „Religija, mitologija, sekta“, sa podnaslovom „Religije Evrope“, autora Srđana Jovanovića koji, kako kaže, principom Okamove oštrice vrlo brzo dolazi do zaključka šta je religija, a šta sekta. On kaže da reč„religija“ najčešće koristimo kada „govorimo o sadašnjosti, o nekoj velikoj, opšte poznatoj i opšte prihvaćenoj ideologiji misticizma, kao što su hrišćanstvo, islam ili judaizam“.

Zadržao bih se samo na hrišćanstvu i sintagmi „ideologija misticizma“. Hrišćanstvo sebe, kako to reče dr Aleksandar Šmeman, ne doživljava kao religiju u pluralizmu religija, većkao kosmičku i vaseljensku istinu. Šmeman je govorio da hrišćanstvo nije religija, a još manje ideologija. Svima nama je poznato da je reč„ideologija“ prvi put upotrebio De Trasi u 17. veku kao oblik otuđene svesti i mrtvih principa i normi koje vrše represiju nad prebogatim ljudskim životom. Dakle, ona za njega ima negativnu konotaciju, tako da je Jovanovićeva „ideologija misticizma“ potpuno besmislena.

Misticizam je ozbiljan fenomen kojem su istoričari religija, na čelu sa Ilijadeom, posvetili tomove i tomove knjiga. Ne može se olako reći – misticizam. Uvek se pitamo o kojem i kakvom misticizmu je reč. Sveti apostol Pavle govori o „tajni sakrivenoj od vekova, a sada obznanjenoj nama svetima“. O tajni Hristove ličnosti koja, ne ukidajući posebnost i unikatnost svakoga čoveka, objedinjuje u jedno telo Hristovo.

Misterija u pozitivnom smislu reči jeste, po svetom Maksimu Ispovedniku, gde Logos jedan postaje mnogi, a mnogi jedan. Tu su još i misticizmi Jakoba Bemea, Angelusa Silezijusa, Isaka Lurije, kao i drugi mistički mislioci za koje će svet uvek ostati prelepa, iz Božije ruke darova tajna. Svet nije nešto što možemo iscrpeti samo razumom. Racionalne pretenzije znaju da budu i totalitarne.

Jovanovićnije u pravu ni kad razliku između religije i mitologije objašnjava razlikom između politeizma i monoteizma, starog i novog. To je suviše jednostavno da bi bilo stvarno.

Njegova konstatacija „kada bi islam izumro vrlo brzo bi najverovatnije ljudi krenuli o njemu da pričaju kao o mitologiji Arapa“ suviše je profetska, proročka. Samim tim – nenaučna. U istoriji ne postoji neki casus irealis, nerealni slučaj. Sve je to mnogo složenije.

Religije i potraga za smislom ljudske egzistencije činjenica je s kojom se suočavaju ljudski um i ljudska empirija. Celokupna crno-

-bela tehnika pojašnjavanja religijske stvarnosti gospodina Jovanovića je upravo ideološka, jer to nerazlikovanje istorijskih slojeva podseća na rečenice iz dela Adolfa Hitlera „Moj rad“, gde stoji da je obeležje velikog vođe da suprotstavljene protivnike tretira kao jednu te istu vrstu ljudi i da samo slabi i nesigurni karakteri zastaju pred različitošću jer samo saznanje o različitosti sveta dovodi do sumnje u sopstvena prava.

Jovanovićčvrsto tvrdi da su Zevs i Alah likovi iz knjiga i da nijedan stvarno ne postoji. Bio bi sličan Fojerbahu da je rekao da su proizvod otuđene ljudske mašte. Međutim, on ne zna, poput Rudolfa Ota, da stane pred fenomenom svetog i doživi sjaj intelektualnog. Jovanovićtvrdi da je religijski fenomen proizvod „izmišljenih prijatelja na nebu“, gde nije jasno zašto pravi razliku između imaginarnog etniteta i svrstava fenomen mitologije, politeizma, monoteizma u oblast kojom se bave psihopatolozi. Po njemu, čovek jednostavno izmišlja prijatelje na nebu zato što mu fale prijatelji na zemlji.

Da je pročitao Martina Hajdegera, najvećeg mislioca 20. veka, koji je baveći se ontologijom i kritikom postojeće evropske metafizike, došao do saznanja da je čovek biće za smrt i da nas Bog jedino može spasiti, kako je i objavio u posthumnom intervjuu za ugledni nedeljnik Špigl, Jovanovićsigurno ne bi tvrdio da je čovek „zbog lošeg života prinuđen da zatvori oči i sanja o zagrobnom životu koji i ne postoji“.

Duhovito zvuči, ali Jovanovićse stvarno zapitao „da li je čoveku toliko loše na ovoj planeti da mora da se nada da će posle smrti naći nešto bolje“. Izlišno je i davati odgovore na ovako pojednostavljeno pitanje. Ko iole poznaje dela Emanuela Kanta teško da može da shvati tvrđenje gospodina Jovanovića da je „Kant svu objektivnost uspešno postavio na noge, pa potom i uništio u svojim kritikama“.

Kant je poznat po velikoj kritici Lajbnic-Volfove metafizike i nikakvu objektivnost nije postavljao na noge, pa potom uništavao.

Jovanovićdalje raspravlja o nekoj sekti kojoj se ne seća imena, a čiji pripadnici su verovali da je Isus Nazarećanin bio obešen, a ne raspet, uz konstataciju „velika razlika, zar ne?“. Zatim se, sa težnjom da bude duhovit, pita „da li pripadnici te sekte nose minđuše i brojanice u obliku omče za bešenje i da li tu omču kače o retrovizor?“ sa zaključkom da je to vrlo moguće.

Ovo je i suviše tužno i izmiče bilo kakvom naučno-religijskom osvrtu. Njegoš je na jednom mestu rekao „škole su vozdvignute da se oštre umovi ljudski, a ne da ljudi u njima budalesaju“.

Jadni Bertrand Rasel, Emanuel Kant i Viljem Okam! Verovatno nisu ni sanjali da će posthumno, sa omčom koju gospodin Srđan Jovanovićpominje u članku, visiti okačeni o proizvoljnu argumentaciju lingviste i magistra evropske kulture, odgovornog urednika žurnala Humanicus.

Ovakve spekulacije, posle lenjinističko-

-staljinističe kritike religije, ne deluju osvežavajuće

nego nas vraćaju u vremena primitivne kritike religije dijalektičkog i tzv. istorijskog materijalizma. Daleko je i od onog straha koji je veliki hrišćanin i mislilac Fjodor MihailovičDostojevski izgovorio preko svog junaka:

„Širok je čovek i suviše širok, suzio bih ga ja.“

Autor je profesor Bogoslovije Svetog Save u Beogradu