Jama kao čovekova spasiteljka

Vojin Matić: DETINJSTVO NARODA (11)

Ukazujući na karakteristične otpore prema novim otkrićima i saznanjima u okviru napretka naučne misli, Vojin Matić (1911-1999) u knjizi „Detinjstvo čovečanstva“ (Službeni glasnik), čije delove uz dopuštenje izdavača objavljujemo, aktualizuje pitanja mitske prošlosti, budući da se mnogi odgovori ne odnose isključivo na arhaičnu i tradicionalnu kulturu već i na savremenu civilizacijsku epohu. Društvo i pojedinci su se, kao što je poznato, oduvek poznatim mehanizmima tvrdokorno branili od prodora i uticaja novih istina, koje su dovodile u pitanje dotadašnja shvatanja i važeće predstave. Zato je recepcija novih saznanja uvek vezana za savladavanje i prevazilaženje izvesnih otpora i strahova.

U narodnim pripovetkama korab spasava izabranika božanskog gneva. I u korabu je prvi čovek, a mitologemu možemo svesti na primitivni fantazam o gutanju i ponovnom rađanju iz utrobe nemani, koje se u mnogim mitologijama sveta tokom vremena pretvaraju u veštačka bića, kakav je div kojeg je ubio Indra ili rodski kolos koji uništava sve koji se približe rodu. Razlika ipak postoji. Veštačka bića, napravljena rukom majstora, agresivne su nemani, a korab, kao i Nojeva barka ili Jamina jama, predstavlja dobru utrobu, čovekovu spasiteljku.

Ostaci mita o korabu kod Južnih Slovena vrlo su oskudni i, pre svega, neracionalizovani, te ne predstavljaju sastavni deo jedne mitske istorije i kosmogonije, mada za tako nešto, kada se uporede s drugim srodnim mitovima, imaju sve elemente. Teško je reći da li su oni iščupani iz svog konteksta, pa predstavljaju zakržljale ostatke prvobitnoga mita, ili nikad nisu ni dostigli jedan viši nivo. Ako ih pratimo kroz priče Južnih Slovena, moći ćemo da stvorimo celovitu sliku mitoloških priča vezanih za njih, ali na definitivan sud ćemo morati još da čekamo.

U samom fantazmu od kojeg polazi mitologema o korabu mogućno je zapaziti razvoj od konkretnog prema apstraktnom, ali i obratno: s jedne strane, stvaraju se sve elaboriraniji, racionalniji i moralniji scenariji raja i pakla, nagrade i kazne za zasluge i zgrešenja tokom života, a s druge strane, konkretne sprave i špilje, koje su nastale iz fantazma, žive i dalje, postepeno gubeći svoj magični karakter.

Mitologema o podzemnoj jami sadržana je u Vukovoj pripoveci „Aždaja i carev sin“: ovde se u jami nalazi mnoštvo ljudi koje je aždaja progutala, što nam ukazuje na najstarije fantazme o gutanju nemani. Carev sin ubija aždaju, otvara jamu i iz nje izlaze svi ljudi, a među njima i njegova starija braća. Priča, kao i tolike druge, sadrži indoevropski mit o trojici braće – prema Dimezilu, mit karakterističan za Skite – i fantazam o ponovnom rađanju, tako da nas sve ovo vraća na Kibelu, čije ime potiče od materice. Fantazam o šupljini, diferenciran na agresivni i libidinozni, dovodi do mitologeme o inkubaciji, vremenskom sahranjivanju i ponovnom rađanju, i tako se realni svet postepeno odvaja od apstraktnog, s jedne strane, libidinoznog raja, a s druge, agresivnog pakla. U narcističkom stadijumu izvršeno je podvajanje dobre i zle majke, dobre i zle hrane i iste takve utrobe, ali je ova polarizacija samo osećajna, pošto intelektualne funkcije još ne postoje. Ulaskom u objektalni odnos, čovek stvara, prema imagu majke koji projicira, oralno i analno-erotične i sadističke apstrakcije. U ovom periodu ljudi doživljuju jedinstvo s imagom majke, pa se Velika majka javlja s ogromnim dojkama, kao majka koja hrani i voli.

Nastavlja se