Foto: Privatna arhivaJelena i Čedomir Cicović, život i porodične planove preselili su u Nemačku pre dve godine, a od februara žive u Kaselu, u zemlji u kojoj, kako naš sagovornik kaže „sistem priznaje svaki vaš trud“.
Kada su Jelena i Čedomir Cicović 2020. godine otišli u Nemačku, da tamo i ostanu, njihov osnovni motiv nije bio nedostatak novca. Kažu, deset godina ranije, možda bi i bio, ali vreme im je donelo iskustvo da u zemlji u kojoj su rođeni ne vide perspektivu.
„Uvideli smo nedostatke upravo u oblastima koje su nam važne, a to su planiranje porodice, karijere, budućnosti, priča za Danas Čedomir, koji je i osoba sa invaliditetom, pa ističe da mu je, možda više nego nekom drugom, važna i dobra zdravstvena i socijalna zaštita.
Odlazeći iz Užica, odnosno Sevojna, verovali su da su svi ti delovi sistema u Srbiji, daleko ispod onih u uređenim državama na zapadu.
„Žao mi je što je praksa pokazala da sam bio u pravu. Dali smo svojoj zemlji šansu, ali ni za tih deset godina, koliko smo se premišljali, ništa se nije promenilo, osim na lošije“, kaže Čedomir.
Ono što su živeći u Nemačkoj uvideli i posebno naglašavaju je da za veliki broj promena i reformi, ključan nije novac, već, pre svega, politička volja, dobro planiranje i poštena selekcija kadrova.
Čedomir, kao profesor filozofije, trenutno ne radi u struci, jer mu je za to potrebno još godinu dana učenja nemačkog jezika, do naprednog C1 nivoa.
„Jasno je da je za bavljenje filozofijom potrebno jako dobro poznavanje jezika. Ipak, u međuvremenu mogu da radim ili da se prekvalifikujem. Kada se u Nemačkoj raspišu prekvalifikacije, to znači da vas odmah po završetku obuke, očekuje radno mesto kod konkretnog poslodavca“, objašnjava ovaj Užičanin.
Jelena, njegova supruga, kao doktor veterinarske medicine, zaposlena je u velikoj veterinarskoj klinici, a posle tri godine tog staža dobiće licencu za samostalno bavljenje svojom profesijom.
„Planiranje karijere je podržano od sistema, pa primera radi, pri polaganju državnog ispita ne plaćate apsolutno ništa. Plate su višestruko veće nego u Srbiji, a sve vreme imate mogućnost usavršavanja. Najjednostavnije rečeno, podrška je takva da ljudi mogu da planiraju budućnost bez trošenja energije na probleme“, objašnjava naš sagovornik i potvrđuje da i kada je u Nemačkoj, redovno prati vesti iz Srbije.
„Video sam da je u nekim vestima bilo bitnije šta Nemci nemaju, nego šta mi imamo. U Nemačkoj je zaista postojao problem sa uljem i brašnom. Problem sa uljem se sporije stabilizuje, jer kažu da se 70 odsto uvozi iz Ukrajine, a tržište brašna se stabilizovalo“, kaže Cicović i procenjuje da iako i u Nemačkoj ima poskupljenja, ona nisu veća od 10 odsto, kada je reč o životnim namirnicama.
Osim toga, napominje da je u zemlji u koju se uskoro vraćaju iz Srbije, u pripremi povećanje satnice minimalne cene rada sa nešto više od 10 na 12 evra po satu, ali i povećanje ostalih zarada.
„To je nemački odgovor na poskupljenja. Oni nemaju praksu da vraćaju cene na staro, ali zato usklađuju povećanje plata sa inflacijom i povećanjem cena“, objašnjava ovaj Užičanin i dodaje da je najveći šok za građane Nemačke bilo je poskupljenje goriva, kada je prešlo magičnu, psihološku granicu od dva evra.
Na drugačiji tretman od strane države se polako navikavaju, ali, prema rečima našeg sagovornika, podsvesno poređenje sa Srbijom je nemoguće izbeći. Naglašava da je tužan što se to uvek završi na štetu njegove zemlje, uz više puta ponovljenu opasku da je „novac najmanji problem, a da je potrebna dobra volja“.
„Nedavno mi je izabrana doktorka tražila rezultate merenja krvnog pritiska dva puta dnevno, petnaest dana. Na konstataciju da nemam aparat za merenje pritiska, dala mi je recept. Bio sam šokiran, a ona mi je objasnila da je njena dužnost da mi omogući da joj dostavim rezultate, koje je ona tražila“, objašnjava Čedomir i priseća se tinejdžerskih dana u Srbiji, kada je u postoperativnom periodu na longete koje je morao da ima, čekao toliko dugo, da ih je prerastao.
„Kao osoba sa invaliditetom, u Nemačkoj imam pravo na finansijske prinadležnosti, koje principijelno još uvek nisam koristio, jer u Kaselu, u koji smo se preselili nemam zaposlenje. Osim toga, imam pravo na ortopedska pomagala, dobio sam ortopedsku obuću na recept, kao i besplatan prevoz na teritoriji moje savezne pokrajine, Hesen“, pokušava da se priseti svih prava koja je ostvario u kratkom roku od dolaska u Nemačku.
Inače, ova porodica od februara je zbog potreba Jeleninog posla u Kaselu, koji Čedomir opisuje kao „ne tako atraktivno mesto, od oko 200.000 stanovnika“, a nalazi se na severu pokrajine Hesen, dok je geografski u samom središtu Nemačke.
Prijateljstva koja su ostvarili srušila su čuveni mit o „uzdržanosti Namaca“.
„Imaju drugačiji mentalitet i istorijsko iskustvo. Nisu hladni. Postoji naznaka nečega što bismo mi nazvali proračunatost, ali kada se zna da smo stan opremili od nameštaja koji su nam poklanjali ljudi koji su se sa nama družili i radili, onda sami recite ima li tu proračunatosti. Taj nameštaj su mogli i prodati, ali nisu“, opisuje ljude kojima su okruženi u novoj zemlji.
U Srbiji, kaže, nikada nisu krivili situaciju za svoj položaj, već su pokušavali da ga poprave. Nije uspelo, ali ako bude potrebe za tim, isto će se ponašati i u zemlji u kojoj grade budućnost.
„Nikada se nisam kačio državi o vrat, a mogao sam. U Nemačkoj takođe mogu da živim od socijalne pomoći, ali to ne radim. Jedino što tamo imam i druge opcije, a ovde mi je sistem davao jedino tu“, objašnjava Čedomir, čiji je prvobitni plan, pre više godina bio pronalazak posla u Novom Sadu, koji ima manje fizičkih barijera od Užica.
„Ispostavilo se da je teško, a da je zaposlenje u prosveti tada, kao i danas bilo pitanje nepotizma i korupcije“, objašnjava zašto se vratio u rodni grad posle studija.
U njemu, Užicu, tada se zaposlio kao PR i projektni menadžer u dva udruženja osoba sa invaliditetom, ali bio i osnivač i direktor socijalnog preduzeća „Naše zeleno polje“, dok je paralelno radio na više lokalnih i nacionalnih projekata.
Kaže, za razliku od nekog drugog, dalekog sistema, naš srpski, taj trud nije prepoznao.
Dijaspora bivše Jugoslavije u Nemačkoj
„O iskustvu dijaspore iz nekadašnje Jugoslavije u Nemačkoj, govori i to da mi u procesu verifikovanja srpske diplome, za neka dokumenta nije bio potreban overen prevod na nemački. Broj ljudi sa ovih prostora sa diplomama društvenih nauka, koji je u Nemačkoj u sličnim procedurama je toliki da su otvorili odeljenja u kojima rade ljudi koji znaju naše jezike. Na rešenje kojim se konstatuje da je moja fakultetska diploma validna stoji ime i prezime žene iz Srbije“, priča Čedomir Cicović.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
