Foto: ALADIN BAKHITOd dolaska kući prijatelji mi kao papagaji poručuju da se odmorim, pa polako.
Prvo, nemam od čega da se odmaram već bi trebala nekako da zaboravljam tih 20 dana pakla, naročito dan kidnapovanja i „procesuiranja“. Ali mi baš to ne ide nikako.
Niti mogu polako da se branim jer oni diktiraju rokove, pritiskaju, progovara prvi put javno o svojoj golgoti autorka antirežimske pesme „Bagra“ Jovana Popović, studentkinja Muzičke akademije, čije nepravedno hapšenje javnost prati poslednjih mesec dana.
– Ništa više nije isto, osim njihove namere. Ročište kojem sam pristupila 16. aprila a koje je otkazano, potvrđuje mi veoma važnu promenu. Postupak protiv mene se više ne odvija u policijskoj marici. Ne znam kako će izgledati dalji tok krivičnog postupka ali budem li imala fer suđenje znam da će se završiti oslobađajućom presudom, kaže Jovana.
Šta se dešavalo u pritvoru, u Zabeli, šta dalje, kako se priprema za suđenje, sto pitanja za mladu devojku.
– Nije normalno provesti dvadeset dana u „Zabeli“ čak ni kada postoji učinjeno delo. Dobili su detaljno, pisano, uputstvo svog Ministarstva kako da sprovedu hapšenja, hajku i presude. Tužba je bila ispisana još dok sam čamila u marici. Iako pravni laici, mi smo tamo poredile dokumentaciju i jasno uočile da je bukvalno sve isto, kao jaje jajetu. Kad bi nosioci pravosudnih funkcija bili u obavezi da provode vreme na poslu, bar tokom podizanja optužnica, svi procesi bi bili okončani u danu hapšenja, već do ručka. I u kompleksnijim slučajevima se sve može završiti tokom policijskog zadržavanja od 48 sati, ali bi diktatura ostala bez tog, toliko važnog, iživljavanja i medijske eksploatacije, kaže Jovana.
Dodaje da je prva dva dana kod kuće napravila grešku, jer je čitala more zadivljujućih komentara podrške.
– Čitala sam i one druge, sasvim suprotne. Najčešći komentari onih koji me nisu podržali su tipa „ako joj nisu javili ni uručili rešenje mogla se pridržavati mera“ ili „ok, nisu je obavestili ali nije mala, zašto nije pratila TV programe i apele stručnog štaba i vlade, nije fer prema nama ostalima koji se pridržavamo“. Ako tako gledamo, svi mi koji smo tog 11. marta, baš u vreme te druge istorijske pres konferencije vodećeg naučnog tima Nestorović-Vučić, putovali prema Crnoj Gori u autobusu bez TV-a, bili smo kolateralna šteta. Čak i da prihvatim tvrdnje da nisam bila dovoljno odgovorna ili oprezna pa čak i sebična, što im je glavna primedba, neka mi bilo ko od njih saopšti koji to član zakona takve kao ja odvodi u pritvor i pokreće krivični proces kojim se zahteva tri godine robije. Nijedan nigde na svetu, osim ovde. Žao mi je što svi ti ljudi nisu uočili da je najbolji primer za neodgovornost, neopreznost, sebičnost i nemoral upravo bagra koja upravlja Srbijom, kao logorom. Deo javnosti nije dobro ocenio postupke pravosuđa, niti moju navodnu krivicu, isključivo zbog straha od pretećeg virusa, velike histerije i pritiska kojem su bili izloženi, naročito tih prvih dana, kaže Jovana Popović za Danas.
Ona objašnjava da jedino što ima od „papira“ je dokument koji je najmanje komentarisan i citiran u medijima, a u procesu namerno ignorisan.
– Jedini, prvi i najvažniji papir, jer mi je jedini zaista uručen, je zdravstveno upozorenje koje sam do dana kidnapovanja ispoštovala 100 odsto. Tog istog uputstva se pridržavam i nakon povratka, otkako sam na „slobodi“. Znate, kada sada sve ovo gledam, očigledno je da je diktaturi, tokom ove nečuvene izborne kampanje usred vanrednog stanja od svih mera i uputstava koja su nam saopštili bilo i ostalo najvažnije da ispoštujemo samo jednu, maske preko usta, kaže Jovana Popović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
