Pouka slučaja sa Trošarine kada su ženu napala dva psa: Sa čim se susreću ekipe Hitne pomoći?

Kako kažu, osim situacija za koje se unapred zna da im treba asistencija drugih službi, postoje i one koje naizgled nisu delovale kao nebezbedne a u međuvremenu se ispostave kao takve.

Doktorka iz beogradske Hitne pomoći Ivana Stefanović kaže za Danas da medicinsko zbrinjavanje počinje tek onda kada je mesto događaja bezbedno, i to važi za sve situacije.

„Mi ne ulazimo u požare, ne ulazimo u „Ribnikar“ dok se puca, ne ulazimo ni u jednu takvu situaciju koja bi mogla biti nebezbedna za naše ljudstvo. Takva je bila i ova situacija sa psima. Šta mi možemo među besnim, gladnim psima da uradimo sem da budemo i mi izujedani. Ukoliko bi ekipa Hitne pomoći ušla u neku takvu nebezbednu situaciju time se samo višestruko povećava broj žrtava, jer nema stručne pomoći“, objašnjava naša sagovornica.

Ona dodaje da kada su u pitanju pozivi zbog tuča ili požara na teren izlaze sa policijom i pripadnicima Sektora za vanredne situacije.

„Mi odemo i parkiramo se na bezbedno mesto i tek kad nam, recimo u slučaju požara, vatrogasci izvuku pacijenta na bezbedno mesto tu počinje medicinsko zbrinjavanje. Tako da, tu uopšte nema dileme, stav je jasan. Problem nastaje kada vi ne očekujete da nešto može biti takva situacija. Mi se možemo akcidentalno naći u nekoj situaciji koja inicijalno nije delovala da će biti nebezbedna, ali tada gledamo apsolutno da se izvučemo, da odemo na sigurno i sačekamo policiju. Moja lična hrabrost u privatnom životu je jedna stvar, ali u takvoj situaciji profesionalno, kao lekar i šef ekipe, moram da zaštitim ekipu i nemam pravo da ih žrtvujem“, ističe naša sagovornica.

Ceo Beograd za sada pokriva 25 ekipa Hitne pomoći.

Prema rečima doktorke Stefanović, nebezbedne situacije mogu da budu i kada poziv stigne od psihijatrijskog bolesnika, a da ne znaju unapred o čemu se radi.

„Mi jesmo obučeni da deeskaliramo situaciju, ali moramo pre svega da razmišljamo o svojoj bezbednosti“, navodi ona.

Istovremeno, i Aleksandar Dikić, subspecijalista kliničke toksikologije i doktor medicinskih nauka, kaže za Danas da je rad u Službi hitne medicinske pomoći jedan od najtežih poslova u pružanju zdravstvenih usluga.

„Zbog velikih opasnosti koje mogu ugroziti rad medicinske ekipe, zvanični protokoli obavezuju da je prioritet zaštita bezbednosti zdravstvenih radnika, a kada se osigura njihova bezbednost, tek se onda pristupa pružanju hitne pomoći pacijentu. Opasnosti po zdravstvene radnike mogu postojati tokom odlaska na teren (nepristupačna mesta, loši vremenski uslovi, saobraćajni problemi), za vreme pružanja zdravstvene usluge (zone masovnih nesreća, mesto obračuna uz upotrebu vatrenog ili hladnog oružja, napad domaćih ili divljih životinja…)“, navodi Dikić za Danas, koji je i sam radio u Službi za hitnu medicinsku pomoć.

Prema njegovim rečima, kao i čitav zdravstveni sistem, tako je i sa Službama hitne medicinske pomoći čiji kvalitet rada prevashodno zavisi od ljudskog faktora i ličnog entuzijazma.

„Nema efikasne zaštite medicinskih radnika – nemaju status službenog lica“

Dikić ističe da poseban fenomen predstavlja talas nasilja kojima su izloženi zdravstveni radnici.

„Ne postoji efikasna zaštita medicinskih radnika od verbalnog ili fizičkog nasilja, jer oni nemaju status službenih lica što ih stavlja u vrlo delikatan položaj s obzirom na to kakve probleme rešavaju i u kakvim uslovima. Neophodne su sveobuhvatne promene Zakona o zdravstvenoj zaštiti da bi se mogao promeniti zakonski okvir u kome deluje SHMP“, zaključuje naš sagovornik.

„Veća agresija prema kol centru 194, ljudi ne razumeju da je trijaža potrebna“

Govoreći i o tome koliko su ekipe beogradske Hitne pomoći izložene napadima, doktorke Stefanović kaže da se to dešava retko i da je veća agresija usmerena prema kolegama u kol centru 194.

„Ljudi ne razumeju da mi moramo da istrijažiramo poziv i da, ako već čujemo da nešto nije u redu, mi već alarmiramo i pošaljemo ekipama adresu. Kad pozovu Hitnu pomoć ljudi znaju da budu agresivni u smislu „šta sad ti mene pitaš budalaštine – pošalji mi ekipu“. Pogotovo kad vam kažu da je „pacijent u šoku“, to „u šoku“ kolokvijalno znači od „uznemiren“ do „bez svesti“. Važno je da razumeju da moramo da komuniciramo i to nema veze sa time kad će ekipe krenuti na teren, jer su one već na nekoj poziciji i u tom trenutku se traži najbliža ekipa koja će otići po pozivu. I sva ta pitanja koja se postavljaju onome ko pozove Hitnu su s razlogom. Baš postoje pitanja na koja moramo da dobijemo odgovore da bi ekipa pripremljenija izašla na teren“, objašnjava doktorka Stefanović iz Hitne pomoći, i apeluje na građane da imaju razumevanja i da shvate da je komunikacija sa lekarima na 194 takođe važan deo pružanja pomoći.

I doktorka iz jednog urgentnog centra, koja je želela da ostane anonimna, potvrđuje da se svakodnevno ona i njene kolege susreću sa nezadovoljstvom pacijenata, naročito kad žele preko reda da uđu na pregled. Prema njenim rečima, bilo je i pretnji, svađa, napada, ali više neprijatnosti doživljavaju ekipe na terenu.

„Ljudi ne shvataju šta znači urgentni centar, ne razumeju šta znači trijaža. On dođe sa nekim običnim tegobama i čeka, na primer, da pet pacijenata uđe pre njega, a ne shvata da on nije hitan slučaj i onda se ljuti. To je najveći problem“, kaže ona.

Na pitanje koliko se ona i njene kolege osećaju bezbedno na radnom mestu, kada je stepen argesivnosti povećan, doktorka kaže: „u tom momentu ne razmišljate o tome, radite ono što morate, a kad je baš neki problem pozovemo policiju. Izbegavamo to i gledamo da rešimo, ali nekad mora“.