Foto: MUP SrbijeNeverovatno je da je regija sa više od milion i po stanovnika nestala u momentu. To je prizor na koji ni jedna obuka i iskustvo ne mogu da vas pripreme. Ne postoje slike i snimci koji mogu da dočaraju toliko razaranje jer je pravo stanje 10 puta strašnije i gore, još uvek su vidno potrešeni kragujevački vatrogasci koji su se vratili iz Turske.
Njih osmorica su sačinjavali deo spasilačke ekipe iz Srbije od 6. do 17. februara u postradalom turskom gradu Antakiji u provinciji (vilajetu) Hataj. U spasilačkom timu iz Srbije koji je brojao 47 članova birani su samo najbolji i najspremniji ali se svi slažu da ih za takve izazove i osećanja ništa nije moglo da pripremi.
Po nihovim rečima, postoji uvežbana procedura rada na terenu, ali je kod katastrofa ovakvih razmera svaka situacija jedinstvena i sama za sebe. Odluke se donose u sekundi i to one od kojih zavise nečiji životi. Zbog toga se , po njima, tlo u Turskoj polako sleže, ali njihove emocije i po povratku kući još uvek ne mogu.
Vođa spasilačkog tima iz Kragujevca Ivan Glišović već 22 godine je u vatrogasnoj sužbi a punih 14 u timu za spašavanje iz ruševina. Pre Turske imao je iskustvo za spašavanjem iz zemljotresa u Albaniji krajem 2019. godine u gradovima Drač i Tuman ali kaže da sa razaranjem u Turskoj ništa ne može da se poredi.
– Od sletanja iz aviona u Adani putovali smo 200 kilometara do Hataja i grada Anatkija koji je u toj regiji najviše postradao. I sad ne mogu da zaboravim taj, prvi i po meni, utisak – sam ulazak u grad koji je imao skoro 200.000 stanovnika i nestao je za tren, priča on.
U Antakiji i Hataju je potpuni haos. Ljudi u panici, dozivaju u pomoć, preživeli pod šatorima, žene, deca se greju pored vatri na ruševinama.
– Ništa ne funkcioniše jer više i ne postoji. Dva kilometra kroz grad idemo tri sata. Susrećemo se i sudaramo sa ljudima koji beže, onima koji stižu i nepreglednim kolonama buldožera, bagera i dizalica… Sve to izmešano u istom trenutku, nastavlja on.
A situacije se „ređaju” od postavljanja kampa do prvog izlaska na ruševine.
– Svakodnevne pretrage terena su „slike” koje se neprestano smenjuju. Ostaviš jednu situaciju za sobom, a odmah dolazi sledeća, sledeća i sledeća… Tako da će verovatno, proći dani i dani, da mi „složimo” sve naše misli i emocije, iskren je Glišović.
Antakija je bila grad uglavnom sa zgradama, osmospratnicama, a po Glišovićevim rečima 80 odsto građevina u njemu je porušeno.
– Tek kad vidite sedmi ili osmi sprat kako „stoji” na prizemlju, čovek shvata šta priroda može da uradi, priča on.
Uz Glišovića u kragujevačkom delu tima za spašavanje od 6. do 17. februara u Turskoj su još bili i vatrogasci-spasioci: Goran Ćiraković, Predrag Đokić, Aleksandar Simović, Miloš Ilić, Miloš Drobnjak, Vladica Momčilović i Saša Bečanović. Sem Kragujevčana, prvim avionom za Tursku su poletele i ekipe iz Beograda i Novog Sada.
– Potom su nam se priključile kolege iz Bora, Valjeva, Niša i Užica. Oni su stigli vozilima što nam je mnogo olakšalo posao pretrage na terenu, bez obzira na opremu koju smo tamo dobili, ističu kragujevački vatrogasci.
Spasilački tim Srbije brojao je 47 ljudi, koji su non-stop bili na terenu. Svi su zajedno radili, bez nekih posebnih podela. Znali su se sa kolegama iz ostalih gradova jer više od 10 godina rade zajedno u sličnim situacijama. Timski rad na licu mesta je podrazumevao i saradnju ne samo sa kolegama iz Srbije već i ostalim internacionalnim ekipama koje su neprestano pristizale iz čitavog sveta.
– Na terenu smo najviše radili sa timovima iz Engleske i Italije. Sa kolegama iz Meksika smo takođe ostvarili sjajnu komunikaciju. Kako je vreme prolazilo pridruživali su nam se timovi iz Južne Koreje, pa našeg „komšiluka” BiH i Hrvatska, potom Bahreina i Kine. Takav zajednički rad, ekpa iz čitavog sveta, je takođe neprocenjivo iskustvo, smatra Miloš Ilić, najmlađi član kragujevačke spasilačke ekipe.
On je sa kolegom Drobnjakom, kurs za ovakvu vrstu spašavanja završio u septembru i već u februaru je imao prilike da to primeni na terenu u pravoj životnoj situaciji. Na lokacijama su imali problem i u sporazumevanju, ali je Kragujevčanima pomagao mladić iz okoline Turske koji je odlično govorio engleski i koji je bio glavna spona između njih i domaćeg stanovništva.
Ni Ilić nije uspeo da sabere ni deo utisaka, ali ne zaboravlja da spomene psa Zigija, po njemu „glavne zvezde” koji im je mnogo pomagao na terenu u bezbroj situacija.
– On uvek ide i deluje prvi, potvrđuje nam da je ispod ruševina živa osoba, pa tek onda mi nastupamo, priča Ilić.
Rad na terenu izgleda tako što svakoga dana štab koji koordinira akcijom spašavanja dodeli lokaciju srpskom timu. Kreće se na raščišćavanje ruševina. Pretraga terena se vrši sa psom, kamerama i vibrafonima. Potom se radne mašine upućuju gde treba da kopaju kako bi se otkrili „džepovi” u kojima bi mogle da se pronađu preživele osobe.
– Osećanja se mešaju. Vidiš srušena zdanja, brojne mrtve, pronađeš preživele, sve odjednom. Sve je teško i stresno. Ljudi vas vuku za rukav, zapomažu, roditelji traže decu, deca roditelje i porodice. Dođete na ruševinu, a oni vas preklinju da pređete na neku drugu ispod koje je neko iz njihove porodice… Strašno, nadovezuje se Ivan Glišović.
I sada mu se, dok priča, „vraćaju slike” sa terena.
– Potresi su sve vreme. One od tri ili četiri Rihtera, neko oseti a neko ne, ali one veće od pet osete svi čak i na ruševinama. Kada bi nas noću zadesili u poljskim krevetima u kojima smo spavali svi smo iskakali iz njih, priča on.
Po njegovim rečima neverovatan je osećaj kada se spase nečiji život, što on doživlajava kao vatrosagasac već treću deceniju svakodnevno na svom poslu, ali izvlačenje čoveka iz ruševina je nešto posebno.
– Vi u svakom trenutku dajete maksimum od sebe na terenu i onda kad naiđete na živu osobu koja je bila zatrpana četiri-pet dana slojevima betona to ne može da se opiše rečima. Istovremeno ne smete da podlegnete euforiji ni u tom trenutku, jer sve vreme brinete o svim ljudima iz vaše ekipe i njihovoj bezbednosti, pošto se sve i dalje urušava, klizi, pojašnjava vođa kragujevačkog tima.
U razgovoru sa kolegama iz čitavog sveta po Glišoviću jedino su članovi engleskog tima videli slično razaranje kada su učestvovali kao pomoć posle zemljotresa na Haitiju. Svi ostali nikada ništa slično nisu doživeli.
– To je neopisivo, potvrđuje i Vladica Momčilović, jedan od članova tim za spašavanje iz ruševina, koji je već 13 godina u Upravi za vanredne situacije.
On navodi da je tim iz Srbije u Turskoj ispod ruševina spasao tri osobe i pronašao 24 preminule.
– Ovde ljudi ne mogu da razumeju, ako mogu da upotrebim taj izraz – „radost” članova porodica čije smo preminule članove pronašli u ruševinama, zato što mogu da ih sahrane. Da im se zna grob a ne da zauvek ostanu zatrpani pod tonama i tonama betona. Ko nije bio tamo, to ne može da shvati, još uvek mu drhti glas dok to prepričava.
Momčilović je iskren kada kaže da su po samom dolasku i oni sami bili zbunjeni i uplašeni.
– Ali, preovladala je velika volja i želja da pomognemo tim ljudima. Na ulicama su čitave porodice koje stoje pored ruševina. Svi su uplašeni i zbunjeni, ali i spremni da nama pomognu istog momenta, gde i šta treba. Morali smo da se presaberemo „gde smo i šta smo” da bi u tom haosu mogli da radimo i funkcionišemo i pomognemo drugima što je naša misija, iskren je on.
Od trenutka lociranja, po njemu, dalji rad je „rudarski”.
– Mora da se pomeri svaki kamen kako bi stigli do osobe koja je negde dole u ruševini na 10 do 20 metara ispod gomile šuta. Mašine pomognu u startu, očiste samo prvi sloj, onda mi pravimo tunel i dolazimo do džepova u kojima se nalaze preživeli. To traje pet do osam sati, a potresi i dalje traju. Vodi se račuma o svakom kamenu koji se pomeri jer ako mrdnete pogrešan sve se ponovo urušava ovaj put na nas. Zbog toga svaki metar prokopanog tunela obezbeđujemo odgovarajućim stabilizatorima, navodi on.
Ni Saša Bečanović, vatrogasac spasilac punih 26 godina niti je imao ovakvo iskustvo niti mogao da zamisli „da će ovako nešto da vidi i doživi u svom radnom veku”. I po njemu svaki teren je bio podjedanako stresan i za najiskusnije kao i za najmlađe članove spasilačkog tima. Nije bilo razlike. Ali su svakodnevno kretali iznova i iznova u raskopavanje, prokopavnje, dokopavanje…
– Prvo što su me pitali po povratku u Kragujevac bilo je – da li je zaista tako strašno kao što izgleda na slikama. Mnogo strašnije nego što ikada možete da zamislite. Neverovatno razaranje koje nijedan snimak ne može adekvatno da prikaže, ističe i on.
Drugo što ga kod kuće pitaju je koliko je ljudi nastradalo.
– Na žalost mnogo. Konačan broj poginulih se neće znati skorije ako se ikada i sazna, završava Bečanović.
Zbog toga kragujevački vatrogasci-spasioci iskreno žele da se nigde nešto slično ikada ponovi, kao i da oni više nikada ne „intervenišu u ovakvim situcijama”.
Gradonačelnik Kragujevca Nikola Dašić u Skupštini grada upriličio je prijem za spasilački tim vatrogasaca dodelivši im simbolična priznanja za njihovo humanitarno angažovanje u Turskoj. Obraćajući im se on je istakao da su svojom obučenošću, spremnošću i srcem poslali najlepšu sliku o Kragujevcu u svet. I, jesu zaista.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
