Foto: Privatna arhivaAlasi (mađarski halász) love ribu pomoću mreža i raznih ribarskih alata i ribarenjem zarađuju za život. I tako vekovima unazad. Danas ljude koji se bave ribarenjem češće zovu privrednim ribarima, a ne alasima, a ovo ni malo lako zanimanje opstaje na Dunavu. Dejanu Rančiću iz Donjeg Milanovca duže od decenije Dunav je „kancelarija“ i izvor prihoda.
Nije rođen na obali velike reke i nije iz alaske porodice, ali voli Dunav. Ušao mu je „pod kožu“. Od malena. Još od vremena kada je kao petogodišnjak sa ocem, strastvenim ribolovcem, prvi put otišao na pecanje.
-Moja ribolovačka priča počela je kada sam imao nepunih pet godina, kada sam po priči mog oca u prvom zabačaju ribolovačkog štapa ulovio svoju prvu ribu. Tada sam od radosti jurnuo u vodu, zamalo se ne udavivši, ali je verovatno ukus te dunavske vode i danas prisutan, a želja za lovom ribe još veća – počinje svoju alasku priču za Danas Dejan Rančić – privredni ribar iz Donjeg Milanovca.
Rančić senior je od tog trenutka na pecanje išao sa Dejanom kod koga se želja da postane alas javila pred polazak u osnovnu školu.
Tome su sigurno doprineli i susreti sa dunavskim alasima, koji su kako kaže „po nekom nepisanom pravilu, veseli druželjubivi i dobri ljudi“.
-Prihvatili su me odmah, uz stalnu šalu i zadirkivanje na moj račun što meni nije smetalo. Кad god bi odlazili svojim čamcima na reku ili dolazili ostavljao sam štap i trčao ka njima da im pomognem. Ponekad su mi dozvoljavali da pecam iz čamca dok su odmarali, što je za mene bio doživljaj. Tadašnji alasi su voleli da u večernjim satima posle završenog posla, zasednu na obali i druže se uz rakijicu, poneku ribu na procepu ili na žaru, vrelom kamenu. Njihove međusobne priče o lovu velikih riba su u meni budile maštu i želju da i ja budem kao oni, a način na koji su me prihvatili stvorile su u meni ljubav koju i dan danas osećam prema ovom zanatu, kao i poštovanje prema svakom kolegi na vodi i obali – priča nam Rančić.
Bilo je potrebno da Dunavom protekne mnogo vode i dosta godina da Dejanova dečačka želja postane stvarnost.
Trebalo je da se slože kockice. Iz Majdanpeka, u koji su se Rančići 1973. godine po Dejanovom rođenju doselili iz Bora, par godine kasnije preselili su se u Donji Milanovac.
-Te davne 1978. godine autobusom smo došli iz Majdanpeka i sišli na staroj autobuskoj stanici u Donjem Milanovcu i već sa prvim korakom osetio sam neki čudan miris i jak ukus u ustima. Vazduh totalno neobičan, miris je bio od mnogobrojnih ruža koje su krasile grad, a ukus sladunjav, čist. Odmah sam bio gladan – priseća se alas Rančić.
Prolazili su školski i momački dani, želja za bavljenjem ribarenjem nije jenjavala. Zajedno sa svojim dobrim drugom Igorom Radulovićem maštao je o bavljenju tim starim i lepim zanatom.
Mašta postaje stvarnost 2007. godine kada se odazvao pozivu i ponudi Radulovića da zajedno sa njim stiče alasko znanje i iskustvo.
-Tada počinje ostvarenje mog sna. U početku sam uglavnom čistio ribu i mreže, učio da upravljam čamcem uz pomoć vesla, a kasnije i motorom (pentom). Igor i ja smo odlazili kod starijeg kolege Miška Nestorovića zvanog Begunac koji je, iako penzioner, bio voljan da nam prenese svoje znanje i iskustvo. Miško nas je učio da napravimo mrežu (četkanje mreža), pokazivao nam je kako se krpe mreže, izradu kanapa gornjice i donjice, špiglova ili redina u raznim veličinama, senkera, strukova, drvenih bućki, udila za bućke. Iako je morao po nekoliko puta da nam pokazuje i objašnjava, jer nimalo nije jednostavno i potrebno je vreme i volja da bi se savladalo, nesebično nam je prenosio svoje znanje, na čemu smo mu veoma zahvalni. I tako dan za danom, od jutra do mraka, rad na vodi, priprema na obali i uz gromnu želju i volju uspevam da 2009. sam uplatim svoju prvu dozvolu za privredni ribolov – kaže Dejan, naglašavajući da je početak bavljenja privrednim ribolovom jedan od najsrećnijih događaja u njegovom životu.
Ne postaje se alas preko noći, priča iz iskustva naš sagovornik. Treba ovladati mnogo čime – od izrade do upotrebe alata, upravljanja čamcem i motorom, popravke kvarova i održavanja alata i opreme.
Važno je i poznavanje reke, njeno kretanje, saobraćaj na reci, pravci vetrova, mamci koji se koriste za udičarske alate, kanapi i još štošta.
-Za sve to potrebno je vreme, iskustvo, volja. Cake koje vam bilo ko pokaže morate sami shvatiti, a uglavnom ih sami uvidite radom na vodi. Neke osnovne stvari, sitnice, možete da naučite od nekog, ali se ono glavno uči svakodnevnim radom – prenosi nam svoje iskustvo Dejan.
Ukazuje i da je bavljenje privrednim ribolovom po mnogo čemu rizično. Naglašava da alas mora biti pribran, a čamac i motor koji su sredstvo za rad moraju funkcionisati besprekorno.
-Dunav ponekad ume da se naljuti i da bude nemiran. Tada bole ruke i leđa, jedva se postavljaju i vade alati, mnogo puta u toku godine se ne radi. A kad me zadesi nevreme na vodi budem mokar od glave do pete. Leti i nekako, ali zimi i pored kvalitetne odeće i obuće dođem smrznut kući, ali štaću. Ujutru opet Jovo nanovo. Nešto me tera, jer ako neodem na Dunav, čitav dan mi nešto nedostaje, stalno se okrećem k’o da sam izgubio nešto – priča nam uz osmeh Rančić.
Jedan od takvih dana kada nije “otišao na Dunav” odvojio je za Danas i priču o svom poslu. Uz kafu, pričamo i o tome kako izgleda jedan njegov radni dan u “kancelariji” na Dunavu.
Propisano radno vreme nema, ali ribarski dan, kako kaže, počinje svitanjem zore.
-U letnjem periodu sa prvim buđenjem prirode već sam u čamcu. Volim da pijem prvu kafu sam u čamcu i tada uživam. Riba se pojavljuje, mi to zovemo kupanje riba, skoči tamo, skoči vamo, čudo koliko ima riba i malih i velikih. Posle jutarnjeg uživanja koje traje deset minuta počinje rad. Odlazak čamcem do alata odnosno mreža, pretresanje i vađenje mreža, strukova, klasiranje riba, priprema alata za ponovno vraćanje uveče. Ako dozvole vremenski uslovi, nakon jutarnjeg posla koji se uglavnom završava do 8 časova, sledi odlazak na lov soma bućkom ili plov u zavisnosti od godišnjeg doba, hidroloških i meteroloških uslova – prepričava nam svoj dnevni raspored Rančić.
Boravkom na vodi se alaske obaveze ne završavaju, još dosta toga čeka privredne ribare koji da bi se bavili ovim poslom moraju da imaju preduzetničke radnje.
Privredni ribolov je zanat koji zarađuje samo kad su postavljeni alati u vodi i služe za lov ribe, konstatuje naš sagovornik i nastavlja:
– Plasman ribe je jako komplikovan što po važećim propisima, što po nelegalnoj prodaji od strane ribokradica i lica koja nisu ovašćena za prodaju ribe, što dodatno umanjuje zaradu legalnog privrednog ribara. Od privrednog ribolova može pristojno da se živi, kad platite obaveze koje imate prema državi i korisniku voda ostaje vam otprilike da imate za kućne i životne dažbine, obnovu alata, goriva za pentu. Ne možete da letujete ili zimujete, vozite nova kola, ali ne dugujete nikome ništa i bavite se onime čime volite uz duševni mir i slobodu.
Kao neko ko od privrednog ribolova živi i ovaj zanat ceni, poštuje i voli, Rančiću smeta što se mnogo toga, kada su alasi u pitanju, zaboravlja.
Između ostalog i to da privredni ribolov nije uvršten u stare zanate iako je jedan od najstarijih zanata.
Podseća da su se ribolovom bavili još stanovnici Lepenskog Vira, da je u Beogradu pre dva veka prvo postojao turski ribarski esnaf, a da je Srpski beogradski ribarski esnaf formiran polovinom 19. veka i funkcionisao je do pred kraj Prvog svetskog rata.
Čuveni matematičar Mihailo Petrović, osnivač Beogradske matematičke škole, profesor Beogradskog univerziteta, član Srpske kraljevske akademije, kao i većeg broja inostranih akademija je kao mlad položio majstorski ispit ribarskog esnafa i dobio nadimak Mika Alas, zbog velike ljubavi prema ribama i ribarenju.
Nekada su se ribarenjem bavile čitave porodice, alaski zanat se prenosio s kolena na koleno, a danas nema mnogo onih koji na ovaj način zarađuju za život.
-Privredni ribar se bori sam za svoju egzistenciju, bez pomoći države koja nas se očigledno seti samo kad su nameti u pitanju, kao da smo građani drugog reda. Međutim, ja se ne predajem. Biću ribar dok me zdravlje služi ili država ne zabrani privredni ribolov, mada sumnjam da će se to dogoditi jer ipak je ovo jedan od najstarijih zanata i zato ga treba negovati. Toliko je pokolenja prehranio imože ih još dugo, dugo prehranjivati – zaključuje Dejan Rančić dodajući da je mogao da bude i nešto drugo u životu, ali je njegova odluka i čast da bude alas i zbog te odluke se nijednom nije pokajao.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
