Kako je nestao Centar za obrazovanje i kulturu "Servo Mihalj": Zgrada zarasla u bršljen, a u katastru je nema 1Foto: M. P. / Danas

Bivši kompleks Fabrike šećera u Zrenjaninu, uzor počekom 20. veka, pa i cela ulica Petra Drapšina zapuštene su do neprepoznavanja. Nakon privatizacije novi vlasnik, izgleda, da nije imao ideju šta sa svim tim objektima da radi. Na kapiji samo natpis nove firme ali sve ostalo deluje nestvarno, uglavnom zapušteno. Među objektima šećerane je i zgrada […]

Bivši kompleks Fabrike šećera u Zrenjaninu, uzor počekom 20. veka, pa i cela ulica Petra Drapšina zapuštene su do neprepoznavanja.

Nakon privatizacije novi vlasnik, izgleda, da nije imao ideju šta sa svim tim objektima da radi.

Na kapiji samo natpis nove firme ali sve ostalo deluje nestvarno, uglavnom zapušteno.

Među objektima šećerane je i zgrada bivšeg Centra za obrazovanje i kulturu, obrasla u bršljen, oko čijeg vlasništva su se godinama vodili sudski sporovi i koja je postala paket aranžman u privatizaciji.

Nejasno je kako je zgrada Centra za obrazovanje i marketing odnosno Dom kulture, nekadašnjeg Kombinata “Servo Mihalj“ prešao prilikom privatizacije u vlasništvo preduzeća “Viktorija starč”, kada je reč o različitim objektima.

Ako se još uvek svi sećaju Kombinata „Servo Mihalj“, kako se onda ne sećaju Centra za obrazovanje i kulturu, pravo je pitanje.

Postoji knjiga „Servo Mihalj Zrenjanin“, izdao je Istorijski arhiv, gde se spominje Centar za obrazovanje i kulturu. Postoje dokumenta, diplome radnika, sećanja.

U zgradi u ulici Petra Drapšina broj 1 od 1965. godine nalazio se Centar za obrazovanje i kulturu, dok su Društveni standard i kantina bili posebni objekti.

Početkom devedesetih tadašnji direktor šećerane potpisao je ugovor kojim se Domu kulture izdaje prostor u kome se on već uveliko nalazio, da bi se kasnije Dom kulture likvidirao na ime neizmirene zakupnine.

Šećerana je ubrzo, 1994. godine, tužila Centar za obrazovanje zbog zakupa i isticanja ugovora i traženo je da se Centar iseli.

Po završetku sudskog spora, 2007. godine, Centar je morao da se iseli i otišao je u stečaj. Od prvobitnih 13 radnika, preostale su tri žene i sve tada ostaju bez posla.

A pre toga, ironično, šećerana i mesna zajednica se obraćaju Centru sa molbom da kao vlasnik objekta obezbedi glasačko mesto za izbore.

Na kraju, kada je došlo do uknjižbe vlasništva trvdilo se da je Centar za obrazovanje i kulturu u stvari Društveni standard sa menzom.

Centar obrazovao radnike

Centar je osnovan 1963. godine kao Centar za obrazovanje i kulturu a osnovao ga je IPK „Servo Mihalj“. Pored obrazovanja i informisanja zaposlenih za potrebe kombinata, a u okviru centra radilo je i kulturno-umetničko društvo, bioskop “Kristal“.

Centar je obavljao poslove osnovnog, srednjeg obrazovanja, stručnog usavršavanja, pomagao kod višeg i visokoškolskog obrazovanja, vršio obuku narodne odbrane, kulturno obrazovanje, a bavio se i informisanjem radnika.

U okviru Centra radilo je KUD „Srevo Mihalj“, biblioteka, čitaonica i bioskop. Tokom svih tih godina Centar je dodeljivao stipendije za radnike i njihovu decu, radio obuku za poljoprivredne poslove.

Centar je kroz transformacije od OUR-a postao preduzeće a onda pre više od decenije, kao čisto društveno preduzeće, prinudno je likvidiran. Preživeo je do 2007. godine.

A društvena imovina odnosno državna prosto se utopila, dok zgrada u kom je Centar radio decenijama nije uknjižena kao vlasništvo ovog preduzeća za šta je bio presudan imovinsko-pravni haos.

Novog vlasnika šećerane, “Viktorija grupu” na kraju kao da nije zanimala nerazjašnjena situacija i to što zgrada nije uknjižena kako treba, smatrali su i sud im je nakon maratonskog procesa dao za pravo da pripada novom vlasniku.

Zgrada je pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture, kao kulturno dobro. Čitav kompleks fabrike šećera projektovao je češki arhitekta Viktor Beneš, od industrisjkih do poslovno-stambenih objekata.

Fabrika i svi prateći objekti završeni su za 12 meseci, od 1910. do 1911. godine. Bio je toj najambiciozniji privredni poduvat u tadašanjoj Torontalskoj županiji, pre Prvog svetskog rata.

Imovina poklonjena
Knjige koje su bile u vlasništvu Centra za obrazovanje i kulturu predate su gradskoj biblioteci, dokumentacija Istorijskom arhivu, zrenjaninskom muzeju kino-projektor iz 1952. godine. A stolice i zavese iz bioskopa u koji su Zrenjaninci nekada rado odlazili, prodate su pozorištu u Kikindi.

Više vesti iz ovog grada čitajte na sledećem linku.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.