Kako sam pobedio NATO

Eksplozije su bile strahovite, toliko da se sve treslo. Oficiri su naložili logorsku vatru, pa smo se okupili, postepeno upoznavali i počeli da razgovaramo i razmatramo aktuelnu političku situaciju. To smo radili do duboko u noć, jer je vojska imala direktne informacije iz NATO glavnog štaba o prvim metama napada. Naša kasarna nije bila na spisku. Nije bilo poznato kako će NATO kampanja izgledati.

Mnogi su se busali u prsa prizivajući kopnenu intervenciju – “samo neka dođu čizmom, pa će da vide šta će da ih snađe”. Bili su ubeđeni da nam ne mogu ništa. Onda smo otišli na spavanje dok su detonacije žestoko odjekivale. Spavali smo u civilnoj odeći. Tek narednog dana smo zadužili uniformu i opremu (čizme su me užasno žuljale).

Meni su promašili VES – zanimanje za koje sam obučen, pa su me smestili u jedinicu sa oružjem kojim ne znam da rukujem. Kažem to oficiru koji je bio zadužen za nas, nije bio zainteresovan za rešenje problema. Samo ga je zanimao broj i popunjenost jedinice. Da li ćemo oboriti neki avion ili krstareću raketu, ne baš previše.

Sećam se da kad smo borbenim vozilima stigli na položaj narednog dana, zmije su masovno izlazile iz zemlje od siline detonacija, a brojne životinje besciljno lutale oko našeg položaja. Spavali smo u šatoru i smenjivali se na straži, čuvajući položaj.

Sa tog mesta smo nemoćno gledali kako pada Avala, kao u pesmi Galije, kako besomučno gađaju Straževicu, Generalštab, Savezni MUP, zgradu SIV-a… Slušamo o prvim žrtvama i pogođenim objektima. Pamtim neizvesnost i nervozu, strah šta će se dešavati s nama i našim porodicama, kako ćemo ih obavestiti o našoj sudbini, kako ćemo saznati za njihovu. Nekoliko minuta pre sirena stižu dojave o novim napadima iz vazduha…

Strah od odlaska na Kosovo je bio sveprisutan svih 78 dana bombardovanja. Neprijatelja nismo videli, mada smo dobili priznanje za obaranje nekoliko krstarećih raketa. Samo smo čuli zastrašujuću grmljavinu motora borbenih aviona, metalni udar zatvarača raketa i zatim potmule eksplozije u daljini. Tek uveče bismo rekonstruisali šta je sve pogođeno od objekata.

To vreme karakteriše opšta nemoć da se bilo šta uradi. Imaš oružje, ali ničemu ne služi, jer sistemi “strela” nisu dobacivali do visina sa kojih su borbeni NATO avioni gađali Beograd. Pravo je čudo bilo da više ljudi nije poginulo.

Za to vreme, Miloševićeva propagandna mašinerija je preko RTS-a slala pobedničke poruke i optuživala opozicione lidere – Đinđića, Koštunicu, Draškovića… da su izazvali NATO agresiju. Ni reči o pogubnoj zločinačkoj Miloševićevoj politici, baš kao danas Vučićeva propaganda koja samo govori o neviđenim uspesima i belosvetskoj nepravdi prema nama malima i očito nevažnima u bilo kojim okvirima. Nije se mnogo promenilo ni danas, sem što nema bombardovanja. Imamo svakodnevno propagandno bombardovanje već skoro 15 godina.

Radikalski triling – Šešelj, Nikolić i Vučić je i tada kao i sada bio na vlasti. Trube sa sve Miloševićem i RTS-om da smo pobedili NATO. Naravno, nikad nisu preispitivali svoje učešće u koaliciji sa Miloševićem. Naravno, jer su bili saglasni sa zločinima i Miloševićevim načinom rešavanja političkih problema. Danas su odlučili da pišu novu istoriju i napisali su je – pobedili smo NATO.

Drže komemoracije oni koji su politički odgovorni za agresiju NATO na SR Jugoslaviju. Kao nisu krivi ni za šta što se desilo, ni za jednu žrtvu koja je pala kao posledica njihove pogubne politike? Ne daj bože da se preispitaju ili slučajno pogledaju u ogledalo. Niko ne bi voleo da vidi to što bi oni videli. Šta reći, sem – srećna nam pobeda nad NATO! Potukli smo ga do nogu!