Kako smo svaki dan Danas nosili na odobrenje kod cenzora Vučića

Dramatični višečasovni sastanak potvrdio je da je redakcija podeljena. Izlaziti ili ne? Bio sam među onima koji su smatrali da privremeno treba obustaviti štampanje lista. Cenzura je krajnje poniženje i sušta negacija posla kojim se bavimo. Vlast nam je otvoreno pretila da ćemo – ukoliko prestanemo da izlazimo – biti regrutovani i poslati na Kosovo, da radimo u Jedinstvu, dnevniku na srpskom jeziku, a nakon rata, kad, je’l da, pobedimo agresore, nećemo dobiti licencu za izdavanje lista. Nevladine organizacije i nezavisni sindikati tražili su da nastavimo s radom, jer su jedino u Danasu mogli da računaju da će biti objavljena njihova saopštenja i akcije otpora bezumlju. Uz sve to, rad u Danasu bio je jedini izvor prihoda za stotinak porodica, ma koliko da su plate i honorari bili bedni i neredovni.

Na kraju, prihvatio sam argumente većine koja je bila za nastavak izlaženja i u novim uslovima. Kako nismo mogli ni da sanjamo da će sve to trajati čitava tri meseca, već smo mislili da će se sve završiti za nekoliko dana, odlučili smo da list ide na osam strana, samo jedno izdanje s naznakom „vanredno izdanje“ (čitaj: cenzurisano), da tekstovi budu bez potpisa autora, da objavljujemo samo zvanična saopštenja i agencijske izveštaje, da u svakom tekstu bude jasno označen izvor, da budemo svesni da ne možemo sve da objavimo, ali da ono što objavimo bude precizno, kratko, jasno. Dok traje bombardovanje, nema komentara, zaključili smo.

Naš list, u odnosu na druge, imao je još jednu dodatnu nevolju: bio je jedini dnevnik iz Beograda koji se štampao u Novom Sadu. Kako materijali nisu mogli da idu elektronski, svaki dan ih je vozač nosio do štamparije, a nazad donosio novine. Zato smo svaki dan, pre cenzure, pripremali više tekstova, da imamo rezervu ukoliko cenzor izbaci neki. Posebno dramatično postalo je nakon rušenja novosadskih mostova. Materijali su išli skelom, pa nije smelo da se kasni. Gotovo svakodnevno vozač Slobodan Nikolić Brada kršio je ograničenje brzine, pa je morao, najčešće seksi magazinima, da „potkupljuje“ policajce koji su ga ulovili radarom, a pre ulaska na skelu obavezno se krstio. Kad ga je skeledžija upitao zašto to radi, odgovorio je:

– Pa i ti bi se krstio da ne znaš da plivaš!

U prvom vanrednom broju, 26. marta 1999. na naslovnoj strani bili su sledeći naslovi: „Saopštenje Generalštaba Vojske Jugoslavije o posledicama NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju: U NAPADIMA POGINULO DESET OSOBA“; „Savezna vlada proglasila ratno stanje“; „Prekinuta nastava u svim školama i na fakultetima“.

Svaki dan, negde oko 16 časova, nosio sam list na cenzuru. Cenzori su bili Aleksandar Vučić, ministar za informisanje ili njegova zamenica iz JUL-a Radmila Višić. Tekstovi su čitani u Ministarstvu, a kad je zgrada Vlade Srbije pogođena, onda na više drugih mesta u gradu, najčešće na Mašinskom fakultetu ili u hotelu Metropol. Jednom, kad su Vučić i Višićka bili zauzeti, išao sam u Sportski centar Vračar, gde je činovnik Ministarstva Miodrag Popović igrao tenis. Morao sam da sačekam kraj seta da bi cenzura bila obavljena. Kad bi cenzor tražio da se izbaci neki tekst, odmah sam to telefonom javljao redakciji, da ubace već spremljenu alternativu. Nijednom, od početka do kraja bombardovanja, tamo nisam sreo nijednog urednika režimskih medija. Njima se neograničeno verovalo.

Vlast je delovala monolitno. Jedini disonantan glas dolazio je od Vuka Draškovića, tada potpredsednika Vlade SR Jugoslavije. On je, na naše zaprepašćenje, 26. marta 1999. izjavio da je „suspendovana“ odluka Ministarstva za informacije Srbije o proterivanju jednog broja stranih novinara iz SRJ i dodao da svi strani novinari koji su zbog te odluke napustili SRJ mogu da se vrate. Naglasio je da će Savezna vlada precizirati detalje oko povratka novinara i njihovom daljem radu u SRJ:

„‘Vlada naše države ne smatra novinare svojim neprijateljima’, rekao je Drašković na jučerašnjoj konferenciji za novinare. Vlada SRJ je, kako nam je rečeno u Saveznom ministarstvu informisanja, već počela da organizuje povratak stranih novinara koji su prekjuče napustili zemlju, a Brent Sendler, novinar CNN, već se vraća u Beograd.“ (27. mart 1999)

Dok su jedni optimistički zaključivali da je u državnom vrhu ostalo bar nešto malo razuma i uravnoteženosti, drugi su strahovali da su, nakon ovih stavova, dani potpredsednikovanja Vuka Draškovića odbrojani. To nam je potvrdilo i hitno reagovanje istog dana Ministarstva za informisanje Srbije:

„Ministarstvo za informacije Srbije ukazuje domaćoj i svetskoj javnosti na nekompetentnosti potpredsednika Savezne vlade Vuka Draškovića koji svojim, često glupim i neprimerenim izjavama dovodi u sumnju brojne odluke, ali i suštinu odbrane Srbije i Jugoslavije od NATO agresora te ih ne treba uzimati u obzir. Vuk Drašković govori samo u svoje ime, a odluke Ministarstva za informacije ne može niti će on ukidati.“ (27. mart 1999)

Na osnovu razgovora i reakcija i Ministarstvu, bilo je više nego jasno jasno da ni u kakvom kontekstu, posebno pozitivnom, nisu smela da budu pomenuta tri imena: Zorana Đinđića, Milana Panića i Mila Đukanovića. Mogli su oni do mile volje da kritikuju NATO i SAD, da optužuju albanske separatiste, da hvale hrabrost vojske, patriotizam građana, pa čak i mudrost Miloševićeve politike, nije vredelo – cenzura nije dopuštala da to ugleda svetlost dana.

Jednom prilikom umalo da, bez obzira na posledice, zaustavim novine. Naime, funkcioner JUL-a i direktor hotela Metropol Slobodan Čerović, ne birajući reči, optužio je Zorana Đinđića da je izdao zemlju i pobegao u Nemačku odakle pruža podršku agresorima. Bila je to vest dana za sve medije, radio i televizija su je neprekidno ponavljali. Sutradan, u beogradskom Medija centru, na konferenciji za novinare, Čerovića je demantovao lično prisutni Đinđić. Radmila Višić nije htela ni da čuje da izveštaj s te konferencije za novinare uđe u štampu. Onda sam ja izgubio živce i rekao da, ako taj izveštaj ne bude objavljen, onda nema svrhe da novine dalje izlaze. Nakon duže žučne svađe i jednog njenog telefonskog razgovora, napravili smo kompromis: na poslednjoj strani Danasa objavljen je naslov „Zoran Đinđić je u Beogradu“, a u tekstu nije bilo direktnog Đinđićevog odgovora Čeroviću. Tekst je ovako glasio:

„Demokratska stranka – rekao je njen lider Zoran Ðinđić – smatra da su planeri NATO u potpunoj konfuziji i da im nije jasno kako da završe to što su započeli. ‘Već sada su destabilizovali Makedoniju, Crnu Goru i Jugoslaviju, smatrajući da će za nekoliko dana rešiti problem na Balkanu star stotinu godina’, konstatovao je Ðinđić.“ (31. mart 1999)

Bilo je to potpuno novo iskustvo za mene. Posle dvadesetak godina uređivanja novina, prvi, i jedini, put objavio sam naslov koji nije imao pokriće u tekstu. Međutim, kako drugi ništa nisu objavili, više desetina čitalaca nas je zvalo i pitalo da li je to tačno. Ne tekst, već naslov.