Kakvu smo poruku poslali

U prošlogodišnjem finišu na izradi Strategije održano je 11 sesija, javnih rasprava, čime je na jedan način ispoštovan metodološki princip „odozgo nagore“ poželjan kod izrade dokumenata ovog tipa i značaja. No, uvid u krajnji rezultat, tekst usvojene Strategije, pokreće brojna pitanja, a njih vrlo malo čulo se na sednici gradskog parlamenta prilikom usvajanja dokumenta. Dokument dat odbornicima prvi put zbog obimnosti u elektronskoj formi (na CD-u) očito nije bio dovoljno inspirativan za kvalitetniju završnu raspravu zasnovanu na argumentima. A njih, argumenata, za brojna izostala pitanja bilo je u izobilju u samoj Strategiji. Brojni statistički i drugi podaci, uzgred rečeno i ne baš ažurni, dati u prvom analitičkom delu koji nosi naziv „Profil grada – socioekonomska analiza“ trebali su da posluže za izradu kvalitetnijeg, četvrtog dela Strategije koji je nazvan „Akcioni plan za period 2014-2020“ od onog koji je usvojen. Ovako se, kao prvi utisak, pažljivijem čitaocu Strategije nameće odsustvo jasne vizije razvoja grada, jasno definisanih ciljeva u mnogim oblastima, te sledstveno tome i nepreciznost i nejasnoća predloženih mera. Potporu ovom zaključku možemo naći u uvodnom delu ovog dokumenta gde se, između ostalog, konstatuje „da je grad Kraljevo pokrenuo proces uspostavljanja baze podataka gradske imovine, ali je činjenica da te baze još uvek nema. (str. 9 Strategije grada Kraljeva)“, da „strategije raspolaganja i upravljanja objedinjenim građevinskim zemljištem nema“. Ako je resurs imovine, uz naravno ljudske resurse, pokretačka poluga svakog posla i razvoja, onda je i logično pitanje kako možemo da efikasno planiramo i koristimo nešto što nije precizno kvantifikovano? U istom, prvom delu dokumenta, dati su i poprilično obeshrabrujući podaci o toj, osnovnoj poluzi svakog razvoja, o ljudskim potencijalima. A oni glase da „od 92 naseljena mesta na teritoriji grada Kraljeva samo 14 beleži rast broja stanovnika, dok 16 njih beleži pad stanovnika više od 30 odsto, dok u preostala 62 naseljena mesta taj pad iznosi od 30 pa do pet procenata. „Procenat stanovnika između 50 i 75 godina sa 30,69 u 2002. godini povećao se na 31,4 u 2011. godini, dok se procenat stanovnika između 15 i 50 godina smanjio sa 47,90 u 2002. godini na 44,61 u 2011. godini iako je u istom periodu povećan broj stanovnika (za 3.781) zbog evidentiranja izbeglih i interno raseljenih“. Dodamo li ovome i podatke o obrazovnoj strukturi stanovništva po kojoj više od 35 odsto stanovnika njih 37.937 ima samo osnovnu školu, srednju njih 53.137, višu 5.955 i visoku samo 9.326, eto povoda za još pitanja. Na drugoj strani medalje, među drugim raspoloživim resursima grada kao što su prirodna bogatstva (šume, reke, zemljište, termomineralni izvori…) stanje je, reklo bi se, ohrabrujuće. Nažalost sadašnja praksa a i predložene mere u Strategiji to nedovoljno koriste. Jer kako, recimo, razumeti višedecenijsku praksu da se udeo prihoda po osnovu resursne rente od korišćenja tog potencijala u budžetu grada, koji iznosi oko 30 miliona evra godišnje, meri promilima!? Ili, kako reče jedan od odbornika, govoreći o neiskorišćenosti brojne srednjovekovne baštine (Studenica, Žiča, Maglič…) kao turističkih potencijala: „Gazimo po blatu pored blaga i zlata“, a što, može se reći, važi i za druge, prirodne, potencijale grada. Ako dokumenti poput Strategije grada za jedan od osnovnih ciljeva imaju i taj da pošalju poruku potencijalnim investitorima o postignutom socijalnom konsenzusu zajednice o njenom daljem razvoju, onda se menadžment grada treba ozbiljno zapitati da li se usvojenom Strategijom razvoja u tome uspelo. Ovde pokrenuta (i izostavljena) pitanja trebalo bi da taj isti menadžment grada motivišu da, posle neophodne selekcije tima koji je radio na Strategiji, nastave sa aktivnostima na njenim izmenama i dopuni.