Zašto, to jest, bolje reći kako nestaju poklopci na šahtovima, jedna je od misterija Subotice poslednjih godina, koju nadležni ne uspevaju da razreše. Naime, već nekoliko godina oni su vrlo izazovan predmet krađa, a ovih dana u jednoj od subotičkih ulica tokom noći nestali su svi do jednog. Razlog, koji je uglavnom javna tajna, jeste u preprodaji tih poklopaca kao vrlo kurentne sirovine.
Meta ovih „inventivnih“ lopova nisu samo šahtovi, nestaju klupe u parkovima, metalni ukrasi na javnim površinama, saobraćajni znakovi… Deo tog tzv. urbanog mobilijara je i oštećen, što je posledica „samo“ vandalizma i obesti dela obično mlađeg građanstva, ali ono što nestane predmet je, za neke unosne, pomenute trgovine otpadnim materijalom.
Grad, naravno, zbog toga beleži štetu koju nadležni u lokalnoj samoupravi procenjuju na blizu 10 miliona dinara, ali se sve završava time što se dreši budžetska kesa i ponovo postavljaju znaci, poklopci, nove klupe… Mi smo tu nemoćni, i jedino rešenje je veći nadzor, odnosno postavljanje video kamera, odgovor je gradskih otaca. Kompletan video nadzor je, međutim, prilično skup (mada bi se dosad možda i isplatio od ušteđenog novca od sprečenih krađa), te je njegovo postavljanje već postalo ustaljeni politički šlagvort za mnoge situacije i prilike. No, u datoj situaciji, pitanje je ne bi li i taj nadzor postao predmetom krađe. Građani, međutim, ne zaboravljaju da već postoji jedan sistemski instaliran nadzor, koji ne zavisi od tehnologije, ali koji takođe ne funkcioniše, onaj policijski. U policiji, pak, navode da se vrlo često počinitelji koji i budu privedeni puštaju sa simboličnim ili nikakvim sankcijama zahvaljujući postojećem zakonodavstvu, i krug se zatvara.
A unutar kruga je i već legendarni limit dozvoljene krađe, kada je reč o privatnoj šteti, tako da profesionalni lopovi mogu nesmetano upražnjavati svoj posao, jer sve dok ne pređu granicu od dvadesetak hiljada dinara, država ih ne goni za počinjeno delo. „Kada su mi skinuli oluke sa kuće, policajac kome sam to prijavio smejao mi se u lice. Kaže, pa to je daleko od limita, mi tu ne možemo ništa“, žali se jedan građanin. Što je u krajnjem istinita i žalosna činjenica, jer čak da policija i privede osumnjičenog, on će na sudu biti oslobođen.
Da li je, dakle, u pitanju kriza, neadekvatna zakonska regulativa, ili njeno (ne)sprovođenje, u krajnjoj liniji je nevažno i ne menja ishod i posledice ove pojave. A one su na vidljivom nivou otvoreni kanalizacijski šahtovi na ulicama, što je stvarna opasnost za sve prolaznike. A na onom manje vidljivom, ali tragičnijem nivou, to su otvoreni kanalizacijski šahtovi društvenih normi i javnog morala. Ne zbog lopova, koji se mogu i prevaspitati, nego zbog onih koji su dozvolili otvaranje tih šahtova.
„Limit“ za prehranjivanje
Sociolog Ivan Lončarević kaže da je vrlo logično pretpostaviti kako se pomenuti limit dozvoljene krađe svesno održava na za ovdašnje prilike visokih 20.000 dinara, jer se na taj način pruža šansa mnogim socijalno ugroženim građanima da se kroz ovaj vid „delatnosti“ prehrane sebe. – U poduhvate krađe se de fakto upuštaju ljudi koji su u velikoj meri socijalno ugroženi. Ne kažem da je to u redu, ali ti ljudi imaju logiku da ako država već ne misli o njima, onda oni moraju da se snalaze – navodi Lončarević.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
