Mala priča iz sećanja Prijepoljaca – puste obale Lima

– Lim je imao svoje čuvene plaže. Imao je i svoje plivače, šlaufe, svoje bukove, svoje brzake i tišake, svoje skakače. Imao je svoje Prijepoljce koji su leti bili uz svoju reku. Imao. Sada nema ništa od toga. Samo tišina. Pričali su mi kako bi za vrelih večeri, posle bioskopa, plivali niz Lim jer je bilo prijatnije. Bivalo. Sada nema ničega od toga. Duž Lima nema kupača, nema graje, nema nikoga. Čak ni dece. I tako, tragom nekih fotografija, evo nas na Limu. Listanja sećanja…

Na samom početku 20. veka ostala je zapisana pričica. Užeglo sunce. Na Lim je izašlo i muškinje i ženskinje. Samo što se kupa odvojeno, te svako ide na svoju stranu. Ako je porodica skupa, onda prelaze u „Milet baštu“ punu klupa, drveća i hladovine. Prostirala se od Visećeg mosta do potoka. Muška plaža kod Katoličke, a ženska čak dole u Hašimbegovića Polju. Muški se kupaju u podužim gaćama, žene u haljinama, krijući se. Plaža kod Katoličke je najlepša i najživlja. Tu je i velika dubina. Odrasli bi skakali u Lim sa „velikog klika“, a deca i oni manje vešti sa „malog klika“. Veliki bi skandal izbio kad bi se neka devojka usudila okupati u Limu u sred grada, čak i noću, čak i krišom. Zabeleženo to pre skoro pa i 100 godina.

”Ovo što vi imate, nema ni jedna varoš“

Lim je bio nešto što se podrazumevalo, sigurno, neprolazno. Na drugu stranu reke prelazilo se čamcima, svuda su bile „rakite“, odnosno vrbe, pa su obale bile skrivene. Žene su izlazile na reku da peru veš, sve sa prakljačama. Ostalo je zapisano i kako se kraj Lima sušila vuna, pa je izgledalo da je sneg pao kad mu vreme nije. Svoje poslove kraj reke obavljali su oni koji su zanatom bili vezani za reku, to jest kožari i oni koji su se na bilo koji način bavili obradom kože. I kovači su imali svoje radnje blizu reke. Za svaki slučaj jer kovačnice behu od drveta. Gotovo da nema ni jednog sećanja koje datira između dva velika rata a u koja Prijepoljci ne sabiraju uspomene s reke. Priče o splavovima, skeledžijama, balvanima i klamfama postajale su legendarne.

Prijepoljci su Lim uvek smatrali izuzetnom rekom. Pedesetih godina prošlog veka, počinju veliki planovi, pa i oni „turistički“. Tako čitamo:“Prijepolje ima dobru klimu, dobru pijaću vodu, plažu za kupanje u Limu, čija je obala bogata terenima za sunčanje, sa većom količinom peska i kuma. Hotel „Polimlje“ sa restoranom, odmah pored Lima, snabdeven je potrebnim komforom, dobrom kuhinjom i dvema terasama, od kojih jedna gleda prema Limu. Zar se može zamisliti bolje mesto za korišćenje godišnjeg odmora?“. Pitanje je bilo na mestu jer odmah sledi još jedna beleška:“Ovo što vi imate, nema ni jedna varoš. Vi ne znate da cenite ovo što imate!“. Tako ostalo zapisano u vreme kada je 1953. godine Sekretarijat za poslove privrede Narodne Republike Srbije doneo rešenje kojim se Prijepolje proglašava turističkim mestom.

I narednih godina u mestu proglašenom turističkim, govorilo se o idealnim mogućnostima za razvoj turizma. D. Dobrašinović ovako zapisao.“Turizam je nova privredna grana koja iskorišćuje naše prirodne, istorijske i umetničke ali i druge privlačnosti i iz toga izvlači mnogobrojne i raznovrsne privredne, zdravstvene, kulturne i političke koristi. Mi imamo prirodne lepote, imamo planine i šume, imamo reke ali nemamo saobraćajne veze, a zaostajemo i u ugostiteljstvu. Zlatar, Pribojska Banja, manastiri Mileševo i Davidovica, izvor Seljašnice sa voćem, Jabuka sa okolinom, Kamena Gora, Šerbetovac, Lim sa plodnom dolinom, sve to treba iskoristiti. Ide nam na ruku i skora izgradnja pruge Beogad-Bar. Treba podizati turističke objekte. Otuda i inicijativa da se podigne kamp-odmaralište na Jabucu, s jednim manjim veštačkim jezerom, za sportove na vodi, kao i da se nabave autobusi za izletnike“.

Bilo to planirano pre tačno 65 godina. A Prijepoljci? Spuštalo se niz brzake, lovila se riba na trsku. Kajakom se spuštaju nestašni mladići koji prate čak i štafetu mladosti sve do Drine. Svi mole majstore u Autotrasportnom za gume. Tako će Limom ploviti čuveni „šlaufi“. Skakalo se sa stena, dole u Tavniku se „rahatilo“ po celi dan, u tišaku se sedelo, nosili se ručkovi sve sa tepsijama i tendžerama, pa onako na ćebetu se opružalo, lubenica se lepila za prste, pa se u Lim skakalo da se „splače“.

„Selfiji“ sa pustom rekom

Beše juli. Lim krcat. Sve puno kupača. Grad na reci. Sanitarna inspekcija obznani:“Sresko javno tužilaštvo iz Bijelog Polja izvestilo je da je reka Lim zagađena otpadnim materijalom iz Fabrike sulfatne celuloze iz Ivangrada. Ordinirajući lekar iz Bijelog Polja izvestio je o pojavi infekcija i opekotina raznim kiselinama kod kupača na Limu. Da je Lim zagađen, dokaz je i masovno trovanje ribom“. Bila je 1962. godina i bio je to prvi veliki šok za Prijepoljce koji su se uvek hvalili da piju vodu sa Lima. Ta priča o „celulozi“ uništavaće jednu po jednu limsku priču. Decenijama. Lim je tekao crn 1971. godine. Tada je zabeležen najveći pomor ribe. Objavljena je i „Molitva za Lim“.

„Više se ne može govoriti da je Lim ugrožen jer je on već zagađen. Lim je ošamućen. Vredi li jedna fabrika koliko vredi Lim? Ako mora da postoji fabrika, ne mora da nestane reka. Bogatiji smo sa Limom. Bez njega ostaćemo siromašni“.

Po novinama se već sredinom sedamdesetih godina 20. veka govori o Limu kao „mrtvoj reci“. Kupača je sve manje. Roditelji zabranjuju deci da se spuštaju niz Lim, opustele su plaže. Sve je više neplivača što se nekada nije moglo ni zamisliti međ Prijepoljcima. Sve je više fabrika koje se „olakšavaju“ direktno u Lim. Sve je više divljih naselja. Lim počinje gadno da smrdi. Sve manje kupača, sve manje plivača, samo rastao broj ribolovaca. Pre 40 godina bilo ih 300 registrovanih. Saveti: riba se najbolje lovi početkom juna. Treba pecati ujutru i kad padne sumrak. Ipak, najbolje je kad kiša rominja, pa se Lim malko zamuti. Tada riba leti ko luda. Za takvih dana lovilo se i po 30 kilograma ribe. Kad nas je pre 40 godina zadesila velika poplava, stigla je i zaboravljena mladica. Kažu, doneo je Lim iz Plavskog jezera. A ranije, beleženi su primerci od 20 kilograma ove izvanredne ribe. Počinjale su neke nove ribolovačke priče, a sve manje je bilo onih koje su pričali plivači.

Vadio se šljunak gde ne treba, posebno gde se narod voleo brčkati. Tako je priča o reci ostajala u sećanju i u kojem nemuštom stihu koji je nastajao kao odraz tih sećanja. Nestali su šlaufi. Sve do devedesetih kada su ono „umrle“ fabrike. Nismo još znali da je tada nestala i cela jedna klasa od koje je živelo Prijepolje. Radnička klasa. Baš tada vratili se bili Prijepoljci Limu. Bivalo dole na bukovima i po hiljadu duša. Lim ponovo pozelenio. Ljudi imali potrebu da se „šćućure“ među svojim komšijama, sa poznatim licima. Bilo veselo kad je bilo najteže.

A onda se sa novim vekom sve utišalo. Gluh Lim. Pust. Ni jedne plaže. Ništa. Samo „selfiji“ sa pustom rekom koji obilaze svet i po koji nostalgičar na društvenoj mreži uzdahne.“Joj, da mi je da se okupam u našem Limu“! A po Limu patkice, kormorani, po Limu i po koji labud. Samo nema ljudi.