Nikola Popović/Foto: privatna arhivaPosle dva neuspela pokušaja transplantacije bubrega u Turskoj, jednog poziva za život koji ipak nije bio namenjen nemu i niza dijaliza tri puta sedmično, mladi užički glumac je dočekao najvažniji poziv u životu. Nakon bezbroj pitanja “zašto baš ja”, sada je siguran da nije tako loše biti Nikola Popović, glumac, sportista i otac dva deteta.
Njegova borba počela je sasvim neočekivano, kada je par dana posle svoje diplomske predstave, 2012. godine, iz šale izmerio pritisak, a ispostavilo se da nije vreme za šalu. Krvni pritisak 170/100 bio je šok za Nikolu i njegove roditelje. Rezultati krvi su pokazali da je anemičan, a kreatinin je bio oko 130.
-Dobio sam uput za Klinički Centar i biopsiju bubrega sa uverenjem da je u pitanju nešto akutno i rešivo. Par dana kasnije, stigle su razočaravajuće vesti. Hronična slabost bubrega. Oba oštećena preko 60 odsto. Prva prognoza je bila dijaliza kroz par meseci, kaže Nikola.
Dijagnozu je saznao na hodniku nefrologije KC Srbije.
-Doktorka mi je usput rekla: “To je ipak hronicitet bubrega, ali zovni roditelje da dođu, pa ću im objasniti”. Otišla je u žurbi, a ja sam ostao da mislim – šta je rekla? Šta dalje? Ubrzo su došli i moji roditelji. Zagrlili smo se i plakali – jasno se seća mladi glumac.
Ipak, nije dozvolio da ga savlada malodušnost.
-Nema veze, moći ću na neku bubrežnu paraolimpijadu da idem, rekao sam i na tren smo se od muke nasmejali – kaže naš sagovornik kome problemi nisu oduzeli vedrinu duha.
Međutim, ostatak tog dana pamti kao “nekako crn”.
-Moji su otišli jer je vreme za posete bilo ograničeno, a ja sam stajao pored prozora i gledao kako pada kiša uz pitanje “zašto baš ja?”- iskren je mladi glumac.
To pitanje nametalo se iz dana u dan, ali onda se javio i odgovor.
-Sećam se da je jednog dana kroz odeljenje prošlo nekoliko crnih kesa. Pomislio sam da bi da mogu, ti ljudi (neki su bili mladi, sa nekima sam pričao) pomislili “zašto baš ja”? Onda sam shvatio da moje JA i nije toliko loše. Da ću se boriti i da neću odustajati – pamti prelomni trenutak borbe za zdravlje.
Ističe da je dodatni motiv pronašao u glumi, prijateljima, porodici, ali i zaljubljenosti koja je rezultirala veridbom, zajedničkim životom i brakom sa Draganom, koja je sve vreme bila uz njega.
Uprkos prognozama lekara, punih pet godina, sve do oktobra 2016. godine, Nikolino zdravstveno stanje je ostalo nepromenjeno. Tada je kreatinin već bio preko 600 i moralo se razmišljati o dijalizi, listi čekanja i transplantaciji. Analize su pokazale da bi donor mogla biti njegova majka.
-Otišli smo u kliniku u Turskoj, gde se ispostavilo da jedan mamin rezultat trenutno nije u redu i transplantacija je otkazana. Njeno “izvini” me je jače pogodilo nego taj negativan rezultat. Shvatam koliko joj je bilo teško, jer sam sada i sam roditelj. Skupili smo snagu i javili našima u Užicu da se vraćamo – seća se Nikola.
Analize su pokazale da njegova verenica i otac ne mogu biti donori. Na dijalize je krenuo početkom 2017. godine.
-Peti februar, užička bolnica, milion pitanja, prva dijaliza. Prvih devet meseci sam je baš loše podnosio. Doktori i sestre su bili divni, ali mučnina, povraćanje, glavobolja, postali su moja rutina tri dana sedmično – objašnjava mladi glumac.
Postojali su dani kada je, kako kaže, i sam sebi bio težak.
-Svaki sunčan dan koji sam bio vezan za mašinu nije bio sunčan. Bio je tmuran, u nekoj paučini, ja u mreži, aparat za dijalizu pauk. Morao sam da spavam, nisam mogao da jedem – objašnjava Nikola.
Mučni dani su proticali, a dve godine posle neuspešnog prvog pokušaja transplantacije, u drugu tursku kliniku otišao je sa tetkom, za koju se ispostavilo da može biti donor.
-Sećam se da su nam izvadili po 18 bočica krvi. Prvi dan je prošao kako treba, a onda su tetki u oba bubrega našli po mikro kamen. Pravila su bila jasna, ja ne smem da dobijem takav bubreg, nju nisu smeli da ostave sa jednim. Opet ništa – priča mladi Užičanin i ističe da je jedinu svetlost tada našao u razgovoru sa suprugom od koje je saznao da je ultrazvuk pregled bebe koju su čekali odlično prošao.
Novu nadu dobio je u martu iste godine, kada je u jedan sat posle ponoći primio poziv za život.
-Iskreno, do tada nisam verovao da lista funkcioniše. Nas petoro u Beogradu, sa nestrpljenjem čekamo ko će biti izabaran. Nažalost, opet nisam bio taj – pamti dobro još jednu nadu i brzo razočaranje.
Ipak, tada je odlučio je da se fokusira na druge, lepe stvari, i ljude kojima je okružen. Na dijalizi je čak napisao i jedno dramsko delo sa kojim su deca sa dramske sekcije pobedila na takmičenju.
-Mnogo mi je značio svaki izlazak na scenu, svaka proba. Tih par sati problem sam ostavljao ispred vrata – ističe Nikola.
Snaga koju je imao udvostručila se uskoro, jer su on i Dragana dobili novog člana porodice, postali su roditelji. Drugi poziv za život stigao je tačno mesec i dva dana nakon tog trenutka.
-Neopisiv je osećaj sreće i snage koju nešto tako malo može da ti da. To je bila prva noć da je beba mirno spavala, a u 2 časa i 30 minuta posle ponoći, zazvonio je mobilni. Bio je to dobro poznati glas sa druge strane žice. Spakovao sam se i odmah krenuo za Beograd – priča Nikola za Danas.
Ovoga puta poziv je bio onaj pravi. Kadaverična transplantacija je obavljena u KC Srbije. Pamti da su ga u operacionu salu uveli oko 14 časova.
-Bio sam sasvim budan. Gledam u ogromno svetlo iznad mene i tim ljudi pod maskama. Pitam hirurga “Zar ne bi trebalo da sam bar malo pospan?”. Sledeće čega se sećam je maska koja mi prilazi licu, a zatim mrak – kaže Nikola, koji je posebno zahvalan medicinskom timu koji mu je pomogao da život ponovo uzme u svoje ruke.
Tako je i bilo. Nikola i Dragana su prošle godine dobili i drugo dete. Više nije tri do četiri dana sedmično vezan za bolnicu, sada planira poslovne poduhvate i putovanja.
-Više nije bitno da li je napolju kiša, sneg, sunce, toplo, hladno, već samo da najbolje iskoristim dan i da se funkcija novog bubrega očuva što je duže moguće – ističe naš sagovornik i svima koji čekaju na organ poručuje da nikada ne odustaju.
Nikola smatra da je život čudo, a donori organa veliki heroji
-Oni su heroji, kao i njihove porodice koje u najtežim životnim trenucima daju saglasnost za darivanje organa i time produže neke druge živote, za koje ima spasa. Zahvalan sam im svaki dan – zaključuje Nikola.
Podrška kolega u teškim trenucima
-Samo sam se nadao da ću moći sto duže da igram i radim ono što volim, pre nego što bubrezi ne budu mogli da samostalno obavljaju funkciju. Kada sam 2016. saopštio da odlazim u Tursku, bio je to šok za kolege. Draga koleginica i prijateljica Danica Ljubičić prvo je mislila da se šalim, a onda me je sa suzama u očima jako zagrlila. Isto veče me je dragi prijatelj i kolega, prvak drame, Vahidin Prelić zvao i pitao kako može da pomogne, šta moze da uradi. Podrška u tim trenucima je zaista mnogo značila – ističe užički glumac.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
