Muslimane i Makedonce nisu izmislili političari

Drugo prošireno izdanje knjige Desimira Tošića „Stvarnost protiv zabluda – srpsko nacionalno pitanje“ objavila je
izdavačka kuća „Nova“ Slobodana Mašića. Knjiga se može poručiti na tel. 011/633-162, po ceni od 500 dinara.
Činjenica da su se Muslimani u Bosni, bez obzira na to da li je reč o naciji ili religijskom opredeljenju, takoreći od kraja XV veka osećali kao nešto posebno, mora se poštovati po svaku cenu i kada je reč o muslimanima, bilo u Sandžaku, bilo u drugim oblastima Savezne Republike Jugoslavije, ukoliko želimo da Jugoslavija postane država ravnopravnih građana. Ili želimo etničku srpsku državu? U tom slučaju moramo se osloboditi Crne Gore, jer većina Crnogoraca ne pristaje danas na srpsku državu, „jedinstvenu“ ili nejedinstvenu.
Pošto je reč o muslimanima, i u Bosni i van Bosne, valja skrenuti pažnju kako je i prethodna Jugoslavija, koja je najzad pristala na slobodnu nacionalnu opredeljenost, vršila sa svoje strane pritisak na izvesne grupe stanovnika. Ostavljajući na stranu, u ovom trenutku, povlađivanje izjašnjavanju za Makedonce i Crnogorce, kao i docnije za Jugoslovene – prema muslimanima je i prethodni režim bio nepravičan sve do popisa od 1971. godine, pošto ih je između 1948. i 1971. pokušavao svrstati u „neopredeljene“ i Jugoslovene. Nije, dakle, Josip Broz izmislio Muslimane u Bosni, kao ni Makedonce u Makedoniji, nego je bio pod pritiskom lokalnog javnog mnjenja koje je odbijalo „neopredeljenost“, muslimansko „jugoslovenstvo“ ili makedonsko „južnosrbijanstvo“.
Da je reč o staroj praksi i da je reč o pritisku i vrbovanju, vidi se i po ranijim rezultatima popisa stanovništva, posle Prvog svetskog rata. Prvi popis je vršen – po vremenu objavljivanja – 31. januara 1921. godine i odnosio se samo na -„maternji jezik“. Vladajuća ekipa, uglavnom Srbi toga vremena, polazila je od ideje „jedinstvenog srpsko-hrvatsko-slovenačkog naroda“, a s druge strane, želela je da pokaže da taj srpsko-hrvatsko-slovenački jezik predstavlja ogromnu većinu u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.
Drugi popis je obavljen 31. marta 1931. godine, ali samo „po veroispovesti“. Bio je doduše pripremljen i popis po maternjem jeziku, ali nije obavljen, najverovatnije iz političkih razloga, jer je režim u to vreme, 1931. godine, bio ne samo na načelu „jedinstvenog srpsko-hrvatsko-slovenačkog naroda“, nego je vršio legalizovan pritisak da su svi građani Jugoslavije slovenskog porekla – „Jugosloveni“ po nacionalnosti. Dakle, mi između dva rata nemamo pravi popis po nacionalnosti, nego treba na osnovu maternjeg jezika i veroispovesti da otkrivamo ko je Hrvat i Srbin!
Očigledno je, dakle, da gresi srpskog javnog mnjenja nisu novi, ni brozovski. To je stara naša priča po kojoj mi, u pogledu nacionalnog izjašnjavanja, želimo, bar mnogi, da izmanipulišemo građane, da vršimo pritisak na njih, i da ih, najblaže rečeno, vrbujemo „za srpstvo“… Otuda i ova naivna, romantična i nedemokratska inicijativa jedne opozicione grupe u Saveznom parlamentu. Ovo je važno podvući, posebno zato što postoje i druge političke stranke, opozicione i demokratske, koje takođe prećutkuju postojanje Muslimana i Jugoslovena. A to se mora na vreme osuditi iz prostog razloga što je to psihološka priprema za etnička čišćenja koja se, nadam se, nikada neće pojaviti u Saveznoj Republici Jugoslaviji danas, bez obzira na „praktične pritiske“ u Vojvodini od pojedinih političkih ekstremista protiv pripadnika nacionalnih manjina.
Dakle, problem ima dve strane medalje. S jedne strane, deo stanovništva (i srpskog) nije „siguran“ kako da se opredeli, ili menja nacionalno opredeljenje od popisa do popisa, a s druge strane, našoj vlasti je tako milo da vrši pritisak na građane prema svojoj političkoj viziji. Ono što je ovde – u predlogu opozicionih DEPOS-ovih poslanika – neprijatno jeste to što nije reč o neposrednoj vlasti, nego o „opoziciji“, i to „demokratskoj“. A verovati, pak, da će se danas bilo koji musliman slobodno izjasniti kao Srbin, u trenutku naših srpskih poraza na svim stranama, zaista je više neznalački nego naivno. Ali, to verovanje, s druge strane, samo pokazuje da su snage nasilja u našem društvu svuda izuzetno jake, i kod vlasti i kod opozicije. Zato „propaganda“ da smo „mi“ agresori ima nekih razloga… (Borba, 5. jul 1994)
Nastavlja se