Nečiji dinar kao nečiji milion

Svega četiri kilometra od autoputa Beograd – Zagreb, na poslednjem isključenju pre granice sa Hrvatskom, umotano u zelenilo i obavijeno dvema rekama Bosutom i Studvom leži selo Morović. Na ulazu s leve strane puta svakog ko dolazi u ovo sremsko selo dočekuje crkva još iz vremena Marije Terezije. Nekada je Morović bio pogranično područje u kojem su tadašnji meštani čuvali Austrougarsku od napada Turaka, sada je maltene na tromeđi tri bivše jugoslovenske republike. Ratovi su prošli, a ljude iz ovog sela ujedinila je ista briga i želja da pomognu Goranu Torbici (12) koji je od rođenja slabovid, a kome je neophodan novac kako bi se operisao na očnoj klinici u Moskvi. Njegovi drugovi iz V-1 odeljenja škole „Filip Višnjić“ odlučili su da naprave predstavu „Veseli voz“ i igrajući po okolnim selima tako zarade neki dinar.

Apel

Dečaku Goranu Torbici (12) iz Morovića u Sremu hitno je potrebna novčana pomoć za operaciju oka u očnoj klinici Fjodorov u Moskvi. Kako bi što pre bio operisan, 5.000 evra treba da se uplati najkasnije do 6. juna. Svi koji žele da pomognu novac mogu da uplate na dinarski račun Vojvođanske banke 355-000 000 53 43 324-85, ili devizni 355-901 0008-27, poziv na broj 110 106 186, ili da se jave na telefone porodice Torbica 022-736-383 ili 064-38-11-415. Oni iz inostranstva svoj prilog mogu da uplate na račun Dojče banke 100 9365289 0000.

– Goran je divno i pametno dete i hteli smo da mu pomognemo kako umemo. Drugovi mu čitaju sa table, na fizičkom vode računa o njemu. Svi su se ujedinili ne bi li mu pomogli da normalno živi. Svi pomažu koliko mogu, a nečiji dinar je veći od nečijeg miliona, samo ako je od srca dat – priča nam Goranova razredna Smilja Pešić.
Odeljenje u kojem ima svega šest dečaka dočekalo nas je u vekovima staroj, ali lepo umivenoj školi. „Veseli voz“ je, pričaju kao jedan petaci, već prikazan u Višnjićevu, Inđiji, uskoro će i u obližnjoj Jameni. Dok u isti glas svi poručuju da je Goran dobar drug, on se smeška.
– Teško mi je, ali se trudim. Loše vidim da čitam, ne mogu da gledam TV, niti da prepisujem s table. Pomažu mi drugovi – tiho odgovara na naše pitanje kako se snalazi. U prva četiri razreda bilo je lakše, sada u petom je sve teže – dodaje Goran Torbica. I dok krećemo ka njegovoj kući nastavnica srpskog jezika Smilja Pešić nam objašnjava kako je dečak iz fine i skromne porodice koja živi od bakine penzije koja nije veća od 10.000 dinara. Njegov otac Dragan, koji ima tromb noge, povremeno radi kao konobar, dok majka Snežana mora da vodi računa o troje dece. Goranove mlađe sestre bliznakinje Gordana i Ivana takođe su slabovide.
– Kada idu u školu vode jedna drugu, a to opet nije bila dovoljna prepreka jednoj od njih da prođe prva kroz cilj na školskom krosu – priča nam Smilja Pešić, dok prolazimo mnogo više od jedne tramvajske stanice uživajući u zelenilu topola koje su posađene pre gotovo 40 godina. Sunce je upeklo, a hlad topola je predaleko da bi pomogao nama pešacima koji smo davno izašli iz sela. Putem prekrivenim sitnim šljunkom konačno posle pola časa hoda stižemo do Goranove kuće. Ona je stara i mala, dvorište je uredno sređeno, imaju koke nosilje, ali i one što ih zovu „atletičarkama“. Nisu baš živahne. I one su se umorile od sunca.
– Svo troje dece je slabovido. Kada sam Gorana rodila lekari su konstatovali zamračenje rožnjače i preporučili mi operaciju tek kada odraste. Kod nas se na takvu operaciju čeka i do četiri godine, a na klinici Fjodorov u Rusiji to bi moglo da se uradi odmah – kaže Goranova majka Snežana Torbica.
Iako lekari ništa ne garantuju, velika je verovatnoća da bi pošto se rožnjača presadi dečak mogao mnogo bolje da vidi. Ako oko prihvati novu rožnjaču sledeće godine Goran Torbica bi mogao da operiše i drugo oko i tako konačno počne da živi normalno.
– Mnogo se napreže i ne znam koliko uopšte vidi. Kao da traži neki ugao u kojem će mu biti bolje, ali teško je. Devojčice su po rođenju imale glaukom, operisane su kao male, ali postoji opasnost da bi se to moglo vratiti – ističe majka. Deca u školi su za relativno kratko vreme, uz pomoć Udruženja žena iz ovog sela, uspela da sakupe oko 120 hiljada dinara. Ali, poručuju, neće se zaustaviti na tome.
Dok pričamo u dvorištu kuće, uz cvrkut ptica iz obližnje šume, Goran se igra sa drugaricom Kristinom. Ona mu baca loptu, on pokušava da je uhvati. Dok nas roditelji prate, nastavnica objašnjava koliko je bilo teško ovom dečaku kada su oni počeli da skupljaju novac za njega.
– Pobunio se, jer je mislio da je to milostinja. Objasnila sam mu da mi sada dajemo za njega, ali da to nije poklon, već da će jednog dana kada on bude u prilici isto tako pomoći nekom drugom. Jedino ako pomogneš možeš da očekuješ da će da ti se vrati – kaže Smilja Pešić.