Kada sam nedavno boravio u Nemačkoj, začudile su me dve različite priče. Jedna se tiče snažne nemačke ekonomije s niskom stopom nezaposlenosti, jakih finansija i povoljne konkurentne pozicije za iskorišćavanje najdinamičnijih segmenata globalne potražnje. U drugoj priči se opisuje ekonomija koja je osujećena beskrajnom evropskom dužničkom krizom, a oni koji su je uzrokovali teže da prebace odgovornost i svoje finansijske potrebe na nemački prilično dobar bilans stanja.
Obe priče su razumljive. Ali ne mogu zauvek da koegzistiraju. Naposletku, teško je biti dobro domaćinstvo u susedstvu koje propada. Ili se susedstvo popravlja ili vrednosti domaćinstva propadaju. A mnogo je važno koja priča odnosi prevagu za Nemačku, koja za Evropu, a koja za globalnu ekonomiju.
Nemačka danas ubira plodove dugogodišnjeg odgovornog ekonomskog menadžmenta na unutrašnjem planu. Osim što su održavali zdrave javne finansije nemački lideri su sproveli teške strukturalne reforme s ciljem da unaprede međunarodnu konkurentnost, uključujući bolne reforme tržišta rada. Kao rezultat toga, Nemačka je danas jedna od malobrojnih naprednih ekonomija koja je stvorila veliki broj radnih mesta i održala finansijsku stabilnost. Drugim rečima, najbolja je među najboljima.
Ipak, Nemačka je takođe deo veoma ugroženog susedstva, ako nije i njegov oslonac. Njeno susedstvo obuhvata zemlje, naročito na periferiji evrozone, koje se bore s teškoćama. One imaju visoku ukupnu stopu nezaposlenosti (i alarmantno visok broj mladih bez posla), i ne mogu da ostvaruju rast koristeći sopstvene resurse. U pojedinim slučajevima one se suočavaju i sa pitanjima solventnosti i daleko su od društvenopolitičkog konsenzusa koji je potreban da bi se njihova ekonomija dovela u red.
Da konstatujemo očigledno, razlika između Nemačke i njenog susedstva veoma je začuđujuća. To pojačava beskrajne unutrašnje i spoljne tenzije, podstiče tužakanje i promoviše bučnu igru međusobnog optuživanja. A sve to odvlači pažnju od potrebe za konkurentnošću u globalnoj ekonomiji koja se brzo menja.
Što duže ovo bude trajalo, više će biti oštećena struktura evropskog jedinstva. Potrebno je da evropski zvaničnici shodno tome nastave da ostvaruju stabilan napredak u tri glavna domena:
Treba da se unapredi politička struktura na unutrašnjem planu pojedinačnih zemalja tako da se cilja na održivost duga i preko promocije rasta i preko smanjenja deficita, naročito u najugroženijim perifernim ekonomijama.
Takođe treba da se ojačaju „osigurači“ unutrašnjeg finansijskog sistema evrozone da bi se smanjio rizik od remetećih povratnih finansijskih petlji i destabilizujućih višestrukih ekvilibrijuma.
I treba da se ojačaju institucionalni podupirači evrozone kao i mehanizmi za političku koordinaciju.
Nijedan od ovih koraka nije lako napraviti i oni definitivno nisu automatski. Štaviše, da bi se njihova efikasnost maksimizirala, moraju da budu primenjeni simultano; zapravo, to je situacija u kojoj je jedan plus jedan plus jedan više od tri. A to se neće desiti ukoliko se ne preduzmu druga dva, čak spornija koraka.
Prvo, Nemačka mora da igra čak veću ulogu u koordinaciji i rukovođenju političkim reakcijama evrozone. Znam da je mnogim Nemcima zbog toga neprijatno. Ali nema podesne alternative za blagostanje Evrope, a samim tim i Nemačke.
Institucijama EU još uvek nedostaje autoritet i kredibilitet potreban za preuzimanje ove uloge. Evropska centralna banka nema prikladan strukturalan politički alat i već je primorana da nosi terete koji su verovatno van njenog strogo definisanog mandata. I nema ekonomije koja je po veličini, uticajnosti i ekonomskom i finansijskom zdravlju približna nemačkoj.
Drugo, evrozona, pod rukovodstvom Nemačke koja blisko sarađuje s Francuskom, treba odlučno da definiše kako namerava da izgleda na srednje staze. To su dve alternative i obe su osetljive i sporne, a izbor je da ih sami Evropljani koriste i održavaju; međutim, oni mogu da ih iskoriste ukoliko odlučno prevaziđu rizik od fragmentacije evrozone.
S druge strane, mogu da odluče da dopuste da politika prevagne nad ekonomijom. To političarima nije lako da „prodaju“, naročito u centralnim zemljama, jer bi time bile obuhvaćene ogromne višegodišnje subvencije na periferiji ili analitički ekvivalent teških odluka od pre dvadeset godina da se Nemačka ponovo ujedini na nivou valutne jednakosti.
S druge strane, mogu da dozvole da preovlada ekonomija. Države članice evrozone bi se kolektivno odlučile za manju i manje savršenu uniju koja uključuje zemlje sa sličnijim početnim uslovima – ekonomskim, finansijskim, političkim i socijalnim.
Dok god se ne donesu ove teške i sporne odluke, periode relativnog mira u Evropi najverovatnije će prekidati česte erupcije i finansijske nestabilnosti i napadi političkog koškanja i neodlučnosti. I što duže to bude trajalo, veća će biti opasnost da nemačko susedstvo uništi čvrstinu onoga što je ova zemlja naporno gradila.
I na kraju, ne može biti jake Nemačke bez stabilne evrozone; nema ni stabilne evrozone bez jake Nemačke; i nema globalne ekonomske stabilnosti bez i jednog i drugog. Vreme je da Evropljani naprave teške dugoročne izbore koji su važni za održanje i jačanje njihovog istorijskog regionalnog projekta.
Autor je izvršni direktor i jedan od direktora informatičkog odeljenja PIMCO, napisao je knjigu „Kada se tržišta sudare“
Copyright: Project Syndicate, 2012.
www.project-syndicate.org
Danas ima pravo ekskluzivnog objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
