Nemačka ne propada

Posle Hanovera, posećujem RWTH univerzitet u Ahenu. Rezultat je na desetine zajedničkih naučnih radova i univerzitetskih udžbenika iz oblasti organske geohemije i hemije životne sredine. Međutim, možda i vrednije od toga su iskustva koja sam ovde stekao.

Godinama unazad dolazim u Ahen sa nekom vrstom strepnje i sa pitanjem: šta li ću to novo zateći? Jer u Srbiji se konstantno govori o propasti zapadne civilizacije i same Nemačke. Na desetinama režimskih televizija gotovo svakodnevno se sprovodi negativna kampanja protiv Evropske unije. Kao da su probuđeni svi državni „spavači“ sa zadatkom da narod ubede da Evropa propada i da se treba okrenuti „bratskoj“ Rusiji i „vekovnom saradniku“ Kini. Ta kampanja je, po svom intenzitetu i tehnici vođenja, toliko slična onoj Gebelsovskoj iz vremena nacizma, ili Staljinovoj iz sovjetskog vremena prošlog, ali i iz vremena sadašnjeg. Reklo bi se da daje odlične rezultate. Građani Srbije polako okreću leđa Evropskoj uniji i stvarno počinju da veruju da je sreća u hladnoj, sibirskoj Rusiji. Istoj onoj u čijim je radnim logorima do sada smrtno stradalo oko 40 miliona ruskih i sovjetskih građana. Onih građana koji su bili toliko svesni da su više verovali sebi i svojim očima i koji nisu hteli, zbog očuvanja svog dostojanstva, ili prosto nisu mogli, da pobegnu u neki srećniji i normalniji svet.

A da je Srbija u neku ruku zemlja apsurda, govori i činjenica da je u isto vreme ona kandidat za članstvo u Evropskoj uniji. U isto vreme svakodnevno dobija materijalnu i drugu pomoć od iste te Evropske unije. U njoj radi i u njoj novac zarađuje na stotine hiljada srpskih državljana, i taj zarađen novac mahom troši u svom selu ili gradu u Srbiji.

Istina, srpske vlasti se na tome ljubazno zahvale, ali u isto vreme i delegiraju neke nove ili stare agitatore da na brojnim televizijama podsete građane Srbije kako Evropa propada i kako smo u prošlosti stradavali od germanskih tirana. Na nekom TV kanalu će se možda emitovati i po neki afirmativni prilog o Nemačkoj i iz nemačke istorije. Ali, za svaki slučaj, u sitnim satima.

Pod takvom antievropskom propagandom i sam se ponekad zapitam: šta se to tamo na Zapadu dešava? A onda stignem u Ahen, odem na Institut, prošetam ulicama, odem u restoran, odem u prodavnicu, popričam sa kolegama, i po ko zna koji put se uverim da Nemačka ne propada, već da i u ovim smutnim vremenima ona na neki način i napreduje. Grad nikad čistiji, građani nasmejani, optimizam je na licima. Možda i pročitaju u novinama da postoji gasna kriza zbog rata u Ukrajini, i da je moguća naftna kriza zbog rata na Bliskom Istoku, ali čini se da oni to ne osećaju. Istina, nemačka automobilska industrija jeste u krizi, ali nije nemačka socijalna politika, koja zna da zaštiti svoje radnike i svoje građane. Uostalom, ne vidim da postoji trend masovnog povratka naših ljudi iz Nemačke u Srbiju.

I to je ta politika sedenja na dve ili više stolica. Ona je zasnovana na lažima i na prevarama, i zasnovana je na jednom prostom pokvarenluku prema onima koji te pomažu. Hrišćanski, ona ne može da donese ništa dobro niti samim propagandistima, niti građanima koji su predmet propagandne obrade. Ona donosi samo korist našim istočnjačkim „vekovnim prijateljima“. Onima koji Srbiju vekovima drže okovanu zarđalim lancima, i ne dozvoljavaju joj da ugleda svetlost dana.

Autor je profesor Univerziteta u Beogradu, Hemijski fakultet

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.