Nezahvalni gosti Gruzije

Dragan Štavljanin: hladni mir – kavkaz i kosovo (9)

Danas će u narednih nekoliko nedelja objavljivati delove knjige „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“, autora Dragan Štavljanina, urednika Balkanskog servisa Radio Slobodna Evropa. Autor u knjizi između ostalog analizira uzroke i posledice proglašenja kosovske nezavisnosti i rata u Gruziji, te da li je nezavisnost Kosova presedan ili jedinstven slučaj u kontekstu činjenice da se Kremlj, intervenišući u Gruziji, pozivao na slične poteze Zapada na Kosovu.

Ta prognoza se ostvarila kad su 7. avgusta 2008, nakon provokacija južnoosetijskih snaga, gruzijske trupe napale Chinvali, prestonicu Južne Osetije. Međutim, umesto brze reintegracije Južne Osetije, Gruziju je Rusija u petodnevnom ratu vojno bacila na kolena. Rusija je intervenisala da bi odbranila svoje „štićenike“ ali još više svoje interese. Južna Osetija je tako od „autsajdera“ postala ne samo glavno poprište sukoba na južnom Kavkazu, na kome je Rusija jasno predočila svoje ambicije, već i „okidač“ najdublje krize u odnosima Rusije i Zapada od kraja hladnog rata.

Južna Osetija je posle vojne pobede nad Gruzijom u prvoj polovini devedesetih uz pomoć Rusije, faktički nezavisno područje. Čin ruskog priznanja je samo ozvaničio to stanje, ali osim Nikaragve nijedna druga zemlja nije sledila taj korak. U međuvremenu, Južna Osetija je ostala izolovana od međunarodne zajednice i njen opstanak, kao i do sada, zavisi isključivo od Moskve. Prema proceni pojedinih stručnjaka, ne treba isključiti novi sukob Gruzije i Rusije, ovog puta do konačne vojne pobede ruskih trupa.

Južna Osetija je u središtu Gruzije, što je geostrateški čini ranjivom u slučaju rata, kao što su pokazali i sukobi u avgustu 2008. Istovremeno, računa na direktnu geografsku vezu sa sunarodnicima u Severnoj Osetiji u Rusiji, zahvaljujući čemu je u priličnoj meri uspevala da opstane. Južna Osetija je, kako je još nazivaju, „krpež“ izmešanih gruzijskih i južnoosetijskih sela. U osnovi postoji komunikacija između Gruzina i Oseta. Ima dosta mešovitih brakova. Oni su živeli kroz istoriju uglavnom u miru do sukoba tokom dvadesetih godina prošlog veka.

Oseti i Gruzini dele pravoslavnu veru. I jedni i drugi slave svetog Đorđa kao sveca zaštitnika, ali govore različitim jezikom. Gruzijski je deo jedinstvene kavkaske podgrupe grupe jezika i ima sopstveni alfabet. Osetijski pripada Indoevropskoj grupi i povezan je s farsijem (Iran), ali koristi ćiriličnu azbuku sa osetskom modifikacijom. Samo 14 odsto Oseta iz Južne Osetije govori gruzijski.

Prvi gruzijski predsednik Zvijad Gamsahurdija nazvao je Osete „nezahvalnim gostima Gruzije“ s ozbirom da imaju otadžbinu u Severnoj Osetiji. Većina gruzijskih istoričara smatra da su Oseti došli relativno kasno, u protekla dva-tri veka, da je teritorija današnje Južne Osetije jedan od najstarijih centara „materijalne i duhovne kulture“ gruzijskog naroda i neodvojiv deo Gruzije.

Gruzijski istoričari smatraju da Oseti kao novopridošlice nemaju pravo na teritorijalnu autonomiju. Oseti tvrde da žive vekovima s obe strane velikog kavkaskog planinskog lanca, da su potomci Alana, skitskog plemena koje je došlo na Kavkaz u antičko doba i izmešalo se s lokalnim stanovništvom.

Oseti naglašavaju da žive s Gruzinima jedni pored drugih oko 2.000 godina i da su se u ratovima protiv osvajača uvek borili na strani Gruzije. Tvrde takođe da je Staljin bio pola Gruzin, pola Oset. Zbog toga su u vreme vladavine Hruščova, kad je Staljin bio izložen oštroj kritici – Vladikavkaz (glavni grad Severne Osetije) i Tbilisi tražili da preuzmu njegovo telo.

Prema kolektivnoj istorijskoj svesti, Gruzini sebe vide kao stalnu žrtvu velikih sila – Persije, Otomanskog carstva, Rusije. U tom smislu, Gruzini su često gledali na manjine kao na „petu kolonu“. Oseti takođe smatraju da su žrtve. Jedan od zvaničnika Južne Osetije Ludvig Čibirov kaže: „Ovo je drugi put za vreme jedne generacije da smo žrtve genocida Gruzije. Zbog toga na naš zahtev za nezavisnošću ne treba gledati kao na idealizam već pragmatizam“. Oseti tvrde da nemaju drugi izbor nego da se okrenu Moskvi. Jedan Oset zato ističe: „ova borba za naše preživljavanje kao etničko-istorijskog entiteta i očuvanje identiteta, dovela nas je u situaciju da budemo na strani sovjetske Rusije – a ne generička ljubav prema boljševizmu, sovjetizmu i drugim „izmima“.

Nastavlja se