Foto: Z.S.M.Viša medicinska sestra Marija Spasojević od prvog dana pandemije angažovana je u Respiratornom centru ATD Doma zdravlja Kragujevac. Već pune dve godine sa kolegama je raspoređena bukvalno svuda, gde god to trenutna situacija zahteva.
– Svi smo zaista na svakom mestu kako situacija tog dana ili u aktuelnom talasu pandemije nalaže. Od prjema zdravstvenih knjižica, trijaže i raspoređivanja pacijenta, preko intervencija i pružanja prve pomoći onim koji su došli sa urgentnim stanjem, prebacivanja pacijenata sa bocama kiseonika na Infektivnu kliniku, nabraja Marija Spasojević samo deo svakodnevnih aktivnosti koje obavlja ona i njene kolege u najvećoj Kovid ambulanti u Šumadiji.
U Respiratornom centru kragujevačkog Doma zdravlja je od prvog dana kada je on osnovan 20. marta 2020. godine bez prekida. Za razliku od mnogih koji tvrde da ih je pandemija, kao i čitav svet – zatekla, naša sagovornica nedvosmisleno kaže da je na to bila spremna.
– Kao neko ko je za svoj profesionalni poziv odabrao da pomaže ljudima koji su oboleli, ovu pandemiju sam dočekala spremno, ne samo ja već i sve moje kolege. Od početka epidemije dajemo sve od sebe da pomognemo svim pacijentima, izričita je ova viša medicinska sestra, koja je završila Visoku strukovnu medicinsku školu (VMS) i već 13 godina je zaposlena u Domu zdravlja Kragujevac.
No, u razgovoru za „Danas” iskrena je do kraja:
– Ono što niko od nas nije očekivao je da će korona da traje ovoliko dugo i da će biti toliko iscrpljujuća, kako za nas, zdravstvene radnike toliko i za pacijente i obolele, otvoreno priznaje.
U protekle dve godine, koliko je na prvoj liniji neprekidne borbe sa kovidom, najteže joj je „padalo”, u psihološkom smislu, kao i svima u ovom kolektivu što ne mogu da zbrinu sve obelele odjednom.
– U početku smo radili do 20 sati pa smo pomerili radno vreme do 22 časa. I to nije kraj, plus papirologija koja sledi posle svega ali nikada nikog nismo „ostavljali” za sledeći dan. Nismo smeli da rizikujemo i razmišljamo „šta sve može da se dogodi iili ne” kao i „da li neko može da sačeka do sutra”, priča Marija a posao je naporan i sa, do sada neviđenom dinamikom, jer u kovid centru u kojem radi obavi se u sadašnjem piku pandemije i po 1.500 pregleda dnevno.
Svesni su oni, kao i većina pacijenata da mora da se sačeka ali ne krije da je i danas tišti to što ne mogu sve odmah da pregledaju.
– Mnogo toga zavisi ne samo od jačine epidemije, već i od vremenskih uslova. Leti, kada su velike vrućine dešavalo se da ljudi kolabiraju ispred ulaza, zimi im je hladno, smrzavaju se. Mi se trudimo da sve pregledamo i testiramo što brže i bolje ali to nije moguće istog momenta, priča ona, naglašavajući da je to još uvek pogađa i da se „tim teško miri”.
Kao i svi zdravstveni radnici, ne u Kragujevcu nego na svetu i ovom Respiratornom centru „u hodu su učili o virusu”, pravili protokole, raspoređivali obolele, razvijali i usvajali procedure za testiranje i uzorkovanje, laboratorije, rentgen i pulmologiju.
Na početku, sem smena koje nisu imale kraja teško im je padalo oblačenje i navlačenje zaštitne opreme.
– U narandžastoj zoni gde se presvlačimo, pre ulaska u crvenu, opominjali smo jedni druge na protokol i kojim redosledom se šta oblači i svlači. Sada posle pune dve godine to nam je rutina, toliko smo se saživeli sa skafanderima, vizirima, maskama, kapama, maramama, zaštitnim nazuvcima. Srodlili smo se tim, kaže Marija uz smeh koji se probija i kroz obaveznu zaštitnu masku, dodajući „da nije bilo lako naviknuti se na disanje kroz nju satima” ali, eto naviklo se.
A, za ove dve godine korone zaposlenima u Respiratornom centru dešavalo se zaista svašta i bili su na svakavim, ne samo zdravstvenim iskušenjima.
– Kada su gužve i redovi, desi nam se da pacijenti predaju knjižicu i odu kući. Kad stignu na red za pregled, mi ih tražimo, pronalazimo njihove brojeve telefona i zovemo ih da se pregledaju, navodi ona.
Nisu retke ni delikatne situacije sa obolelim starijim osobama koje na pregled kod njih dolaze same, bez pratnje članova porodice.
– Po završenom pregledu, neki od njih ne mogu da se sete gde žive. Kažu „da ne znaju” ili „ne mogu da se sete”. Pričaju da niko ne brine o njima, a na pitanja o članovima porodice odgovaraju „da ne žele da pričaju o deci”. Kod takvih slučajeva, tražili smo njihove adrese u kovid bazi, kao i način da ih odvezemo i vratimo njihovim kućama, priča nam sestra Marija Spasojević.
Neki od njih nisu mogli da kontrolišu fiziološke potrebe i stignu do toaleta pa su ih na licu mesta kupali i prali.
– Jednu stariju gospođu kojoj se to desilo smo tako kompletno kupali ali nismo imali čistu odeću da je presvučemo. Snašli smo se tako što smo je obukli u našu rezervnu garedrobu sa posla. U šali smo, da je obodrimo, rekli „koleginice, vozimo vas na Infektivnu”, prepričava ona.
Vrlo često zbog toga što nemaju vremena da čekaju vozilo Hitne pomoći, koja ne može uvek da stigne tog momenta tehničari iz Kovid ambulante sami sa sve kiseoničkom podrškom u bocama prevoze pacijente do Infektivne klinike.
– Sreća je što ona nije daleko, na dva-tri minuta od nas, kaže skromno Marija.
I tako bezbroj puta na dan, „ta dva-tri minuta”.
Tu su i zbrinjavanje urgentnih stanja kod obolelih, kada mora da im se „otvori” venska linija i davanje kiseonične terapije, obuka pacijenta za subkutane (potkožna) i antikoagulante (protiv stvaranja ugrušaka) terapije kako bih spremili da ih sami sebi daju u svojim domovima.
Svaki talas bio različit i sa sobom donosio nove, specifične i drugačije tegobe kod obolelih.
– Prošli talas, u novembru i decembru nam je bio najteži. Kovid je pacijentima zahvatao pluća, imali su nisku saturaciju. Trenutni talas je najbrojniji ali klinička slike pacijenta su lakše: temperature bez nalaza na plućima, grebanje u grlu, zapušenost nosa, bol u sinusima, glavobolje i mučnina, nabraja Marija.
Po njenom mišljenju, to je „danak liberalnom pristupanju praznicima”, Novoj godini, zimovanjima, rekreativnim nastavama, dolasku naših ljudi iz inostranstva baš iz onih zemalja koje su bile potvrđena žarišta omikrona. Sada je mlađa populacija prenela i proširila virus na starije. Veliki je pritisak na njih ali odolevaju i uspevaju.
– Nikada ne bi izdržali da nismo ovakva i toliko uigrana ekipa, kao da su nas birali, smatra ona dodajući da je dovoljno samo da se pogledaju i bez reči znaju šta i kako treba.
Velika su podrška jedni drugima.
– Kad su najteže situacije samo se jako, čvrsto zagrlimo. To je naš znak da moramo i možemo dalje. Na početku nismo ni bili svesni koliko smo mentalno jaki i gde su nam granice. Ispostavilo se da ih nema, zaključuje medicinska sestra Marija Spasojević.
Ni ne želi da pomene sve one praznike ili godišnje odmori na koje niko i ni ne ide. Ali su zato uvek da priskoče, pomažu se i spomažu kad god zatreba iako nije njihova smena. Sledi kratak predah kod kuće pa odmah nazad u Respiratorni centar.
– Neophodno je da svaki čovek, ponaosob shvati kolika je njegova lična odgovornost u svemu ovome i razvije svest svest da je baš to ključna stvar u konačnoj pobedi nad kovidom, završava ona.
U konačnu pobedu nad koronom ne sumnja, i u to ime „časti” nas jednim pobedničkim skokom punim optimizma. Verujemo, i kad se to desi bićemo tu da i to reporterski „propratimo”.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
