O ženama i nagradama

Kinoteka je državna institucija – malo zastarela, ali simpatična, s lepim programom i nežnim uspomenama na prošlost.

U istoj socijalističkoj zgradi ranije je bila i biblioteka i čitaonice u kojima je dobar deo nas proveo detinjstvo. Zato sam se zaista, čim sam otvorila vest na zvaničnom sajtu Kinoteke s najavom nedelje poljskog filma, duboko i suštinski uznemirila kada sam u kratkom tekstu od samo 239 reči naišla na sledeći pasus:

„Nagrade koje su na filmskim festivalima po svetu dobili ovi naslovi mere se u trocifrenim brojevima. Troje od autora ove reprezentativne selekcije su žene, ali filmovi Holand, Šumovske i Sadovske dokazuju da njima uopšte nije potrebna neka politika rodne ravnopravnosti, budući da kvalitet njihovih dela govori više od svih strategija“.

Razume se, autor ovog teksta je muškarac. Koja je njegova motivacija da, od svega što može da kaže o ovim trima rediteljkama i njihovom stvaralaštvu, istakne da iako su žene, stvarno su bile kvalitetne, pa su zato i zaslužile nagrade koje su dobile?

Nesumnjivo, ova misao ima i svoje naličje, često ponavljani kliše o „ugroženim“ muškarcima, koji se plaše da sa svojim ispotprosečnim delima ne mogu više tako lako da poberu hvalospeve i dobiju pristup raznoraznim fondovima: žene nezasluženo dobijaju nagrade u poslednje vreme zarad „neke politike rodne ravnopravnosti“ i zarad nekakvih „strategija“, i razume se, zato što je sada to moderno.

Konačno, ovaj užasan Kinotekin tekst implicira da žene, zamislite, ponekad mogu čak da budu jednako dobre kao muškarci, koji su svakako norma u odnosu na koju se meri kvalitet.

I sama sam bezbroj puta bila tako tretirana kao autorka. Imam sreću, govorili su mi, što su sada moderne književnice i teme kojima se bavim.

Neizgovorena misao koja iza toga sledi jeste da me inače niko ne bi cenio i da sam suštinski nekvalitetna.

A to je uvek zamaskirano u oblandu učtivosti i samoproglašene objektivnosti racionalnog muškarca. Prvo, samim tim što razgovara sa mnom i posvećuje mi pažnju, treba da sam polaskana.

Bavljenje mnome i mojom književnošću, suštinski, predstavlja kompliment – kao što u iznad navedenom primeru predstavlja kompliment to što su tri poljske rediteljke dobre kao i muškarci.

Drugo, ako se pobunim, biću optužena da sam sujetna i da ne trpim kritiku, i svakako, da nisam ljubiteljka objektivnosti (samoproglašene, razume se) – nakon čega moje stanovište, kao i književnost, bivaju automatski devalvirani.

Stoga, kako ne bih bila etiketirana kao neracionalna, sujetna i nekvalitetna, treba da ćutim na sistemski uspostavljene nepravde, kao što je to na primer nenagrađivanje žena – kako i u filmu i u pozorištu, tako i u književnosti i u brojnim drugim oblastima.

Razume se, ne želimo da ćutimo, i zato i počinjemo da otvaramo ove teme, i pored etikete agresivne i nekvalitetne klike žena, koju dobijamo od patrijarhalnih tvoraca ispotprosečnih dela.

Činjenice i brojke nesumnjivo pokazuju frapirajuću diskrepancu u nagrađivanju žena u odnosu na muškarce.

Na globalnom nivou, uzmite na primer Nobelovu nagradu za književnost (dobilo ju je svega 16 žena), a zatim krenite da brojite nagrade na postjugoslovenskom prostoru i videćete da se dobitnice najčešće mogu izbrojati na prste jedne ili dve ruke, kao u slučaju Ninove nagrade, koja se dodeljuje od 1953. i ima samo šest dobitnica, ili pak Meše Selimovića sa četiri i Struških večeri poezije sa pet.

U Makedoniji je najzanimljiviji slučaj s nagradama za pripovetku Živko Čingo i Nova Makedonija, gde su muškarci i žene izjednačeni među dobitnicima – ali samo zato što je konkurs anoniman (Pobunjene čitateljke su napravile sjajno i opširno istraživanje rodne zastupljenosti na polju književnih nagrada, kritika i festivala na postjugoslovenskom prostoru, Monitoring književne kritike).

A šta vam toliko znači ta nagrada?

Budi iznad toga!

Što se toliko jedeš oko toga? – i to su izrazi koje često čujem kao odgovor na negodovanje zašto žene skoro da uopšte ne dobijaju nagrade za svoj rad kao autorke, umetnice i naučnice.

Da li zaista treba da se jedemo oko državnih nagrada u čijim komisijama sede ljudi koji tradicionalistički smatraju da je književnost koju pišu žene i u kojoj se govori o ženskim iskustvima manje vredna?

Što su pa takve nagrade toliko bitne?

Nagrade su bitne, i pored njihove šovinističke tradicije, zato što povećavaju vidljivost autorki i daju im određenu etabliranost u društvu, uz koju ide i priznanje od šire javnosti.

Razume se, ukoliko su novčane, i tako doprinose ekonomskom blagostanju žena, koje ionako zarađuju manje od muškaraca.

Čak i ako je nagrada jedna obična plaketa ili jeftino odštampan list papira (kao što je to često u Makedoniji), mediji prenose o njoj i oko nje se diže prašina.

Autorke dobijaju medijski prostor i mogućnost da iskažu svoj društveni i umetnički stav.

Njihova dela se čitaju ili gledaju, a time se automatski autorke i u budućnosti više objavljuju, čitaju, postavljaju, ekranizuju.

Pre izvesnog vremena sam sa svojom prijateljicom rediteljkom komentarisala nagrade uručene na jednom našem pozorišnom festivalu.

Velike, bitne nagrade – reditelj, predstava, tekst – svakako su rezervisane za autore muškarce i predstave sa muškom tematikom (često agresivnom i ratničko-epskom).

Kao i u filmu, nagrade što odlaze ženama jesu one koje moraju da im se daju (nagrade za ženske uloge), i one koje patrijarhat devalvira kao ženske – šminka, kostimografija, pa ponekad i scenografija.

Predložila sam prijateljici da je vreme da uspostavimo našu nagradu, koja će za razliku od skoro svih drugih biti imenovana po ženi. (Prebrojte nagrade koje znate, da vidite hoćete li se setiti barem jedne sa ženskim imenom.) Zatim ćemo staviti samo žene u komisiju, i možda jednog muškarca.

Nagrada će biti plaketa ili statua koju će uraditi naša umetnica.

Sve nagrade ćemo dati ženama, osim onih koje moraju da se daju muškarcima, kao na primer za mušku ulogu, a možda i za specijalne efekte dodelimo nekom muškarcu.

Ako nas pitaju zašto smo nagrade dale samo ženama, reći ćemo da smo ih strogo dodeljivale po kvalitetu, a ne po rodnoj pripadnosti.

Znam da je ta ideja pomalo radikalna, i neću je ostvariti, ali ako bilo koja druga želi, samo napred.

Razume se, daleko bolje rešenje je nagrada Pobunjenih čitateljki – Štefica Cvek. Iako svojim imenom pre svega odaje zasluženi omaž našoj Dubravki Ugrešić, takođe nam saopštava da su i ženska iskustva u književnosti važna.

I ako nam već etablirane državne nagrade sa šovinističkim tradicijama daju poneko utešno prvo mesto, tek koliko da narednih pet-šest godina mogu da budu mirni i da se opet dodeljuju samo muškim autorima, zašto onda da nemamo i mi svoju, i to takvu koja će sestrinski objediniti bivše republike Jugoslavije, podstičući zdravo polje za kritiku i nadmetanje, ali i podršku?

Ako nas već uporno isključuju iz kanona i oduzimaju nam vidljivost, krajnje je vreme da same sebi stvorimo prostor, da same uspostavimo kanon i da same etabliramo naše priče.