Obama da se ugleda na Regana

Uprkos svim našim razlikama, Regan i ja delili smo isto snažno ubeđenje da civilizovanim zemljama nije potrebno tako varvarsko oružje kao čuvar bezbednosti. Iako u Rejkjaviku nismo uspeli da ostvarimo naše najviše ciljeve, samit je, da citiram svog nekadašnjeg sagovornika, bio „glavna tačka preokreta u borbi za sigurniji i bezbedniji svet“.

Narednih nekoliko godina mogle bi pokazati hoće li naš zajednički san o oslobođenju sveta od nuklearnog oružja biti ikada ostvaren.

Kritičari nuklearno razoružanje u najboljem slučaju predstavljaju kao nerealističan plan, u najgorem kao hazardersku utopijsku maštariju. Upućuju na hladnoratovski „dugi mir“ kao dokaz da je nuklearno zastrašivanje jedino sredstvo za sprečavanje velikog rata.

Kao neko ko je imao na raspolaganju ovo oružje kažem da se duboko ne slažem. Nuklearno zastrašivanje uvek je bilo težak i krhak jamac mira. Propuštajući da usvoje obavezujući plan za nuklearno razoružanje, SAD, Rusija i ostale nuklearne sile donose budućnost u kojoj će nuklearno oružje bez sumnje biti upotrebljavano. Takvoj katastrofi mora se stati na put.

Kako sam pre pet godina zaključio, zajedno sa Džordžom Šulcom, Vilijamom Perijem, Henrijem Kisindžerom, Semom Nanom i drugima, s porastom broja država koje imaju nuklearno naoružanje smanjila se pouzdanost i uvećala rizičnost nuklearnog zastrašivanja. Ako ostavimo po strani preventivni rat (koji se pokazao kontraproduktivnim) ili delotvorne sankcije (iskustvo kaže da je njihova primena nedovoljna), jedino iskreni koraci ka nuklearnom razoružanju mogu uspostaviti zajedničku bezbednost neophodnu za postizanje teških kompromisa o kontroli naoružanja i pitanjima proliferacije.

Poverenje i razumevanje iz Rejkjavika utabali su put za dva istorijska ugovora. Na osnovu Ugovora o nuklearnim snagama srednjeg dometa iz 1987. uništene su munjevite rakete koje su tada pretile evropskom miru. A prvi Ugovor o redukciji strateškog oružja (START I) smanjio je tokom deset godina naduvane američke i sovjetske arsenale za 80 odsto.

Međutim, izgledi za napredak u kontroli oružja i njegovog širenja umanjuju se u odsustvu valjane podrške nuklearnom razoružanju. Za dva duga dana u Rejkjaviku shvatio sam da razgovori o razoružanju mogu biti i konstruktivni koliko su naporni. Pregovarajući o nizu međusobno povezanih stvari, Regan i ja uspostavili smo poverenje i razumevanje kako bi smo umirili trku za nuklearnim naoružanjem koja se otela kontroli.

Kad se pogleda unazad, kraj hladnog rata označio je dolazak haotičnijeg rasporeda globalne moći i ubeđivanja. Nuklearne sile trebalo bi da ostanu privržene uslovima iz Ugovora o neproliferaciji iz 1968. i da u „dobroj veri“ nastave pregovore o razoružanju. To bi uvećalo diplomatski i moralni kapital pregovarača koji teže obuzdavanju nuklearne proliferacije dok sve više država, danas više nego ikad, želi da napravi nuklearnu bombu.

Samo ozbiljan program univerzalnog nuklearnog razoružanja može doneti novo uverenje i pouzdanje neophodne za globalni konsenzus kojim bi bilo utvrđeno da je nuklearno zastrašivanje mrtva doktrina. Više sebi ne možemo politički niti finansijski priuštiti diskriminatorsku prirodu aktuelnog sistema prema kojem postoje nuklearni „imaoci“ i oni koji nuklearno naoružanje ne smeju imati.

Rejkjavik je pokazao da se smelost nagrađuje. Uslovi su tada bili daleko nepovoljniji nego kada se pregovaralo o razoružanju 1968. Pre no što sam postao sovjetski lider 1983., odnosi između supersila iz hladnog rata došli su do dna. Regan i ja smo ipak bili u stanju da napravimo zalihe konstruktivnog duha stalnim koracima napred i komunikacijom licem u lice.

Izgleda da danas nema lidera sa smelošću i vizijom neophodnim za novo aktuelizovanje nuklearnog razoružanja kao osnove miroljubivog globalnog poretka. Ekonomske nevolje i černobiljska katastrofa nas su naveli na akciju. Zašto Velika recesija i katastrofalna havarija u Fukušimi Daići danas ne izazovu sličan odgovor?

Prvi korak bio bi da SAD konačno ratifikuju Sveobuhvatni ugovor o zabrani testiranja (CTBT) iz 1996. Predsednik Obama podržao je ovaj ugovor kao vitalni instrument za sprečavanje proliferacije i izbegavanje nuklearnog rata. Vreme je da Obama ispuni obaveze koje je prihvatio u Pragu 2009, uzme Reganovu pelerinu Velikog komunikatora i ubedi američki Senat da formalizuje posvećenost Amerike CTBT-u.

To bi nateralo preostale nuklearne zemlje – Kinu, Egipat, Indiju, Indoneziju, Iran, Izrael, Severnu Koreju i Pakistan – da ponovo razmotre CTBT. Time bismo se približili cilju globalne zabrane nuklearnog testiranja u bilo kakvom okruženju – atmosferi, podmorju, u svemiru ili pod zemljom.

Drugi neophodan korak za Ameriku i Rusiju jeste da se pridržavaju sporazuma Novi START i počnu veće redukcije naoružanja, posebno taktičkog i rezervnog koje nema svrhu, troši novac i ugrožava bezbednost. Ovo mora biti povezano sa ograničenjima raketne odbrane, jedne od ključnih stvari koja je narušila samit u Rejkjaviku.

Ugovor o smanjivanju fisionog materijala (FMCT), dugo „zaglavljen“ u multilateralnim razgovorima u Ženevi, i uspeh samita o nuklearnoj bezbednosti naredne godine u Seulu pomogli bi da se osiguraju opasni nuklearni materijali. Takođe, na samitu 2012. u SAD trebalo bi obnoviti i proširiti Globalno partnerstvo iz 2002. posvećeno osiguranju i eliminaciji svih oružja za masovno uništenje – nuklearnog, hemijskog i biološkog.

Naš svet i dalje je previše militarizovan. U sadašnjoj ekonomskoj klimi nuklearno oružje postalo je odvratna jama za bacanje novca. Ako se ekonomski problemi nastave, a izgleda da hoće, Amerika, Rusija i ostale nuklearne sile trebalo bi da ugrabe trenutak za pokretanje multilateralnih redukcija naoružanja kroz nove ili postojeće kanale poput Konferencije UN o razoružanju. Sve to donelo bi više bezbednosti za manje para.

Ali jačanje konvencionalnih vojnih snaga – velikim delom podstaknuto globalno raštrkanom ogromnom američkom vojnom moći – takođe mora biti razmotreno. Dok produbljujemo sporazum o Konvencionalnim snagama u Evropi (CFE) trebalo bi da ozbiljno razmislimo o globalnom kresanju vojnih budžeta i snaga.

Američki predsednik Džon Kenedi jednom je upozorio da „svaki čovek, žena i dete žive pod nuklearnim Damoklovim mačem koji visi na najtanjoj niti i može biti presečen svakog trenutka“. Više od 50 godina čovečanstvo je oprezno posmatralo to smrtonosno klatno dok su državnici raspravljali kako da zakrpe njegovo iskrzano pletivo. Primer Rejkjavika pokazao je da palijativne mere nisu dovoljne. Naši napori od pre 25 godina biće nagrađeni tek kada bomba završi u muzeju divljaštva, pored okova trgovaca robljem i sumpornog gasa iz Prvog svetskog rata.

Autor je bivši predsednikSSSR-a, osnivač nevladine organizacije Zeleni krst

Copyright: Project Syndicate, 2011. www.project-syndicate.org

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji