Obnova sovjetske moći

– To nije nova ideja, budući da je i ranije bilo sličnih inicijativa, te je formirana Šangajska organizacija i Zajednica nezavisnih država (ZND) nakon raspada Sovjetskog Saveza. Treba imati u vidu i međusobnu ekonomsku zavisnost zemalja sa prostora bivšeg SSSR-a, posebno u domenu energetike. Takođe je bilo saradnje u domenu bezbednosti, naročito nuklearne. Međutim, te inicijative nisu dale očekivane rezultate. Rusija se uvek nametala kao glavni igrač i određivala sva pravila, kaže za Danas Dragan Štavljanin, novinar Radija Slobodna Evropa. Ipak, on sumnja da će do zacrtanog roka biti formirana unija, te da je povezivanje država sa bivšeg sovjetskog prostora po ugledu na EU moguće tek za dvadeset ili trideset godina.

– Reč je o državama koje nisu dovoljno razvijene. Moraju da prođu kroz proces reformi, jer između ostalog, pate od nedostataka standarda, ne poseduju ni ozbiljnu tržišnu ekonomiju, a Rusija se tu nameće kao glavni igrač. Pitanje je sadržine i suštine evroazijske unije. I EU nakon više od pedeset godina još uvek je više ekonomska nego politička zajednica, smatra Štavljanin.

S druge strane, Dragan Petrović, viši naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu, ističe da nema sumnje da će Rusija, Belorusija i Kazahstan formirati Uniju do 2012.

– Negde od kraja vladavine Borisa Jeljcina Rusija, Ukrajina, Belorusija i Kazahstan formirale su uži savez paralelno sa ZND pod nazivom Zajednički ekonomski prostor. On je trebalo da preraste u neki vid EU, da se ukinu granice, carine. Što se tiče prijema Ukrajine u evroazijsku uniju, to je složeno pitanje. Može se pretpostaviti da će predsednik Viktor Janukovič krenuti ka približavanju evroazijskoj uniji, ali mu unutrašnja politička situacija u zemlji neće dozvoliti da joj se i priključi. Treba imati u vidu da njegov mandat traje pet godina i da će ovo biti dug proces. On će u spoljnoj politici imati dovoljno jaku inicijativu da vuče neki koncept, ali ne mora da ga izvede do kraja. Podeljenost zemlje u velikoj meri limitira mogućnosti koji su mu na raspolaganju, smatra Petrović.

Kada je reč o mogućnosti priključenja Srbije potencijalnoj evroazijskoj uniji, Petrović smatra da je to pitanje još složenije, nego što je to slučaj sa Ukrajinom, ali je malo verovatno da bi pristupanje toj organizaciji moglo poslužiti kao alternativa za članstvo u EU. „EU se nalazi u usponu, i institucionalnom i pravnom. Međutim, na jakom je udaru globalne ekonomske krize. Dakle, u EU postoje turbulencije, te je pitanje koliko su zainteresovane za prijem malih država kao što je Srbija, budući da bi ona možda bila druga Grčka. Ipak, EU je među građanima Srbije najpopularnija, te joj je teško naći alternativu“.

Sličan stav zastupa i Štavljanin, koji kaže da bi Srbija trebalo da sarađuje sa evroazijskom unijom, ukoliko bude formirana, ali da njen prioritet treba da bude EU. „Od saradnje sa evroazijskom unijom Srbija bi mogla da dobije energente i mogućnost plasiranja poljoprivrednih proizvoda na tržište. Međutim, u ekonomskom smislu njen prioritet ipak treba da bude EU, budući da joj je znatno bliža“.

Upitan kako bi se formiranje evroazijske unije odrazilo na poziciju EU i SAD na međunarodnoj sceni, Dragomir Anđelković, geopolitički analitičar, kaže da Rusija vodi računa da ne bude rival sa EU, te bi iz tog razloga pre bila konkurent NATO paktu i doprinela jačanju protivteže globalnom američkom uticaju. To mišljenje deli i Petrović koji je rekao da se liderstvo menja uprkos činjenici da su SAD bile dvadeset godina super sila. „Prelazimo iz sistema monopolizma u svet gde će dominirati više pojedinačnih sila, ali će Amerika biti najjača. Ipak, njena moć neće biti toliko velika da se o ključnim pitanjima neće pitati i druge zemlje“, zaključuje Petrović.