Foto: J. Patarčić/Danas“Sve je nekako ušančeno u nacionalne rovove, pri čemu nema međusobne saradnje, komunikacije i dijaloga”, smatra Mirana Dmitrović, koordinatorka projekta “Ja u tuđim cipelama”, koji portal “Magločistač” realizuje u partnerstvu sa Hrvatskim kulturno prosvetnim društvom “Matija Gubec” iz Tavankuta.
Multikulturalnost, interkulturalnost, suživot, tolerancija i mladi, teme su kojima se portal “Magločitač” iz Subotice bavi od osnivanja.
Međutim, uočivši da poslednjih godina postoji ozbiljan manjak komunikacije među mladima koji potiču iz različitih nacionalnih zajednica u Subotici, odlučili su da ovu temu dublje istraže kroz projekat “Ja u tuđim cipelama”, a kako kaže Dmitrović, rezultati su poražavajući.
“Uradili smo seriju podkasta, razgovarali smo sa svima njima na terenu i zaključak je da jednostavno mladi nisu u kontaktu jedni sa drugima ukoliko potiču iz različitih nacionalnih zajednica”, kaže Dmitrović.
Ono što dodatno zabrinjavanja, jeste da ukoliko ta komunikacija i postoji, a barijera je jezička, mladi iz različitih nacionalnih zajednica u Subotici komuniciraju na engleskom jeziku, što pre nije bio slučaj, ističe Dmitrović.
“To je činjenica koja, najblaže rečeno, izaziva veliku iznenađenost kod ljudi koji to čuju. Subotica je grad u kojem je dvojezičnost nekad bila sasvim normalna i sad mislim da se ta karakteristika gubi. Ispred naše organizacije i projekta smatram da bi lokalna samouprava trebalo zapravo mnogo više da radi na vrednosti interkulturalnosti, a mnogo manje na multikulturalnosti, koja je i te kako zastupljena u gradskoj politici i kada se organizuju i raspisuju javni konkursi”, smatra Dmitrović.
Nedostatak bliskosti i komunikacije na jeziku sredine među mladima iz različitih nacionalnih zajednica, primetila je i socijalna i omladinska radnica Žofija Hulo, koja kaže da je ovo tabu tema ne samo za mlađe naraštaje, već i za celokupnu zajednicu.
“Evo ja sam najbolji primer, Mađarica sam, ali znam srpski jezik naravno, a to ne vidim među mladima. Mislim da je to velika greška i oni bi trebalo da znaju da pričaju srpski ili mađarski jezik i zbog toga imaju veliki problem, i ne samo zbog toga, nego zato što uopšte ne pričamo o tome, a trebalo bi”, kaže Hulo.
Ona dodaje i da je generacija “Z” jedna sasvim nova generacija kojoj nije problem da razgovara na engleskom jeziku, kao i da su pronašli druge kanale komunikacije, poput društvenih mreža, preko kojih se sporazumevaju, ali da o suštinskim problemima jedva progovaraju.
“Ako neko ima neki problem, to sakriva i ne želi da prizna da živi u nekoj diskriminaciji. Pogotovo se to vidi među Romima i mislim da na ovome treba da se radi i treba da se priča o tome, jer ako bismo imali više mogućnosti da pričamo o tome, onda bismo mogli da rešimo ovaj problem”, naglašava Hulo.
Da ovakva situacija nije samo u Subotici, već i u drugim gradovima Vojvodine, potvrđuje i Aleksandra Đurić Bosnić, kulturološkinja i predsednica Upravnog odbora Centra za interkulturnu komunikaciju u Novom Sadu, navodeći da je srž problema u odustvu dijaloga.
“To važi za celu Vojvodinu i to je jedan tužni paradoks, budući da Vojvodina jeste izrazito multikulturalna i ta njena multikulturalnost kao zatečeno stanje je zapravo trebalo da bude šansa. Na tu šansu, bojim se da u godinama iza nas, što ne znači da je to stanje koje je nepromenljivo i da ga ne treba menjati, nismo dali dobar odgovor i umesto da ta šansa pređe u nešto što bi bila intenzivna razmena među kulturama, a što je nemoguće bez međusobnog poznavanja, upoznavanja i dijaloga, mi smo došli do jedne vrlo tužne situacije koja više liči na getokulturalnost nego na interkulturalnost”, objašnjava Đurić Bosnić.
Ona upozorava i da u svim društvima koja su izrazito multikulturalna, a u kojima interkulturalna komunikacija izostane, postoji veliki rizik od razvijanja novih ili unapređivanja postojećih stereotipnih predstava i predrasuda jednih o drugima, čega nikako ne bi smelo da bude.
“Onda tu vrlo često, iz nekog straha, sumnje ili pogrešne predstave o tome da su to neki drugi, a mi smo ti neki drugi, i da jedni drugima nismo prijateljski i da nije prirodno da budemo bliski, ne samo tolerantni, dolazi do nasilja. Dakle, ukoliko intenzivna interkulturalna komunikacija, odnosno bliskost među različitim zajednicama ne bude bila budućnost Vojvodine, onda će, bojim se, njena budućnost biti vrlo rizična i vrlo sklona konfliktima”, kaže Đurić Bosnić.
Da bi se to izbeglo, ona smatra da treba da postoji politička volja onih kojima je u opisu posla da se bave interkulturalnom komunikacijom i dekonstrukcijom stereotipa i predrasuda, kao i da bi to trebalo da se radi planski na različite načine, kroz obrazovni sistem i institucije kulture.
“Bojim se da u ovom trenutku to nije urađeno onako kako bi trebalo da bude, jer s jedne strane, imamo to neko insistiranje na odbrani većinske kulture, što je malo paradoksalno, a s druge strane, atomizaciju manjinskih zajednica, getoizaciju i povlačenje u sopstvene okvire, što svakako nije situacija koja može da dovede do onoga o čemu svi maštamo, a to je da svi naši gradovi i Vojvodina budu otvoreno pluralističko društvo i društvo u kom vlada intenzivna interkulturalnost”, zaključuje Aleksandra Đurić Bosnić.
Više vesti iz ovog grada čitajte na ovom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
