Od spora oko sovhoza do pogroma

Dragan Štavljanin: HLADNI MIR – KAVKAZ I KOSOVO (22)

Danas će u narednih nekoliko nedelja objavljivati delove knjige „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“, autora Dragana Štavljanina, urednika Balkanskog servisa Radija Slobodna Evropa. Autor u knjizi između ostalog analizira uzroke i posledice proglašenja kosovske nezavisnosti i rata u Gruziji, te da li je nezavisnost Kosova presedan ili jedinstven slučaj u kontekstu činjenice da se Kremlj, intervenišući u Gruziji, pozivao na slične poteze Zapada na Kosovu.

Vafa Guluzade, savetnik nekadašnjeg azerbejdžanskog predsednika Hajdara Alijeva, ističe da je za vreme sovjetske vladavine Staljin proterao oko pola miliona Azera iz Jermenije u Azerbejdžan. „Čitave porodice morale su da se isele za 24 časa. To je bilo pravo etničko čišćenje. Još jedno etničko čišćenje dogodilo se tokom vladavine Mihaila Gorbačova kada je oko 300.000 Azera proterano iz Jermenije. Ubrzo potom usledilo je i proterivanje Azera s njihove teritorije – iz Karabaha. Rusi su kroz istoriju ilegalno aranžirali na teritoriji azerbejdžanskog Karabaha autonomiju za Jermene iako na to nisu imali pravo. Postavlja se pitanje zašto je to Rusija uradila kada je njena politika bila da u svom carstvu nacijama koje imaju svoju matičnu teritoriju, ne daje autonomiju na nekom drugom području? Pitanje je dakle zašto je Jermenima omogućena još jedna matična teritorija – u Nagorno Karabahu”?

U vreme Sovjetskog Saveza, Jermenija i Nagorno Karabah su u više navrata pisali peticije u cilju vraćanja Nagorno Karabaha u sastav Jermenije. Vlasti SSSR nisu to prihvatile. U vreme Staljina, ta oblast bila je zapostavljana. Peticiju, kojom je traženo pripajanje Jermeniji ili Rusiji, 1963. potpisalo je 2.500 Jermena. Iste godine u sukobima u Stepanakertu, glavnom gradu Nagorno Karabaha, ubijeno je 18 Jermena. Dve godine kasnije, kao i 1977, izbile su velike demonstracije u Jerevanu.

Spor oko imovine i imenovanja direktora sovhoza 1987. ubrzo je prerastao u sukob oko statusa, odnosno zahtev za odvajanje Nagorno Karabaha od Azerbejdžana i pripajanje Jermeniji.

Ekološka opasnost od hemijske fabrike i atomske centrale, korupcija komunističkog rukovodstva i pitanje Nagorno Karabaha dominirali su javnoom debatom u drugoj polovini 1980-tih.

Tokom 1988. održana je neka vrsta neformalnog referenduma, peticijom sa 80.000 potpisa o vraćanju Nagorno Karabaha u sastav Jermenije. Vlasti Azerbejdžana su to odbile, dok su jermenske prihvatile.

To je izazvalo žestoku reakciju azerbejdžanskog stanovništva koje je počelo da se okuplja kako bi se u Nagorno Karabahu „stvari dovele u red”. Usledili su pogromi protiv Jermena u ostalim delovima Azerbejdžana i nad Azerima u Jermeniji i delovima Azerbejdžana gde su Jermeni bili u većini. Ubijeno je nekoliko stotina ljudi.

Rat za Nagorno Karabah je pojačan kad su Jermenija i Azerbejdžan stekli nezavisnost 1991. Na referendumu u decembru 1991. građani Nagorno Karabaha izjasnili su se za nezavisnost, koju niko dosad nije priznao, uključujući Jermeniju.

Pojedini ruski oficiri tvrdili su da je ilegalnim kanalima Jermeniji iz Rusije doturena municija i naoružanje vredno oko milijardu dolara, što joj je omogućilo zauzimanje delova teritorija Azerbejdžana. Plaćenici iz Rusije i drugih zemalja bivšeg SSSR ratovali su na strani Jermenije, dok je Azerbejdžan doveo nekoliko hiljada mudžahedina iz Avganistana, plaćenike iz Irana i turske oficire, a pojedini američki mediji tvrdili su da je azerbejdžanskoj armiji pomagalo i 200 ruskih oficira. Jermenija je od 1993. regularno slala trupe u Nagorno Karabah. Čak je i na silu regrutovala vojnike koje je slala u borbu. Utvrđeno je i pravilo da muškarci do 45 godina imaju obavezu da do tri meseca budu na raspolaganju za rat.

Bilo je od 1992. više bezuspešnih pokušaja uspostavljanja mira. Borbe su nastavljene do 12. maja 1994, kada je uz posredovanje Rusije uspostavljeno primirje. Situacija je i dalje bila nestabilna sa učestalim kršenjima, uključujući incidente sa upotrebom snajpera, što rezultira i vojnim i civilnim žrtvama. Posle primirja je poginulo oko 3.000 azerbejdžanskih civila i vojnika i 873 na strani Jermenije i Nagorno Karabaha.