Od tuđih staza draži mi je moj bogaz

I radovah se što imam takve prijatelje, koji su toliko toga lepog rekli, učinili, darovali.

Koji su toliko proputovali, mnogo ljudi upoznali i diljem sveta širili DOBRO, kao istinski ljudi sveta, kosmopoliti.

I tugovah zbog sudbina mnogih junaka ove obične, a divne knjige.

I pitah se: Ostaje li još nešto od naših života sem ovih ljudi u zapisima, sem ovih teškoća i tegoba, ali i lepote i sreće, sanjanja i maštanja, osude i praštanja.

Bogatstvo su zaista naše porodice, deca i unuci, naši susreti, naši prijatelji, naša putovanja po zemljama, prirodi, knjigama, uspomenama…

Mnogo je ljubavi, nežnosti, uzbuđenja protkano u svakoj priči ove knjige.

U svakoj reči se može osetiti otkucaj srca, iskra duše, sjaj uma.

Pronađen je ključ koji otvara neslućenu širinu duše, a reči su tu samo da obeleže svaki njen titraj, svaki zvuk, sve izvore i ušća.

Likovi i događaji o kojima je pisano sačuvani su od zaborava, darovani oku i srcu čitaoca, a na prvom mestu bližnjima i prijateljima.

Autorka je u pripremi knjige okupila najbliže da sudeluju, svako na svoj način, u ovom delu ljubavi.

Da čitaoce (o)bogati tom neprekidnom duhovnom svežinom zavičajnog, porodičnog, prijateljskog ozona, da ih daruje delima boje blagovesti, da sigurnije koračaju svojim stazama i bogazama života.

To je vidljivo i kad piše o Majci (Duša mačvanska), o deci (Ispunjeni zaveti, Pa i te naočari…), prijateljicama i prijateljima (Moje drage tri M, Naši dragi Zoja i Mišel, prijatelji iz Rumunije, Moj pobratim Albanac), radnim (novinarskim) danima („Zatvorila sam krug“ u ime svih nas), i mnogim drugim likovima i događajima završavajući sa pričom Život je lep.

O kako je lepo putovati, a posebno kad život postaje neizvesno putovanje, ali je važno da se kasnije, kako to lepo reče autorka, kad se svemu tome vraćamo ne ugušimo u mirisima svojih uspomena.

Zaista, jedino njih nam, kao što i to s pravom reče, niko ne može uzeti.

Nekad i pored utabanih staza tragamo za svojim bogazama, koje će sutra svedočiti više o nama nego ma šta drugo.

Ali dok pravimo bogaze neretko povredimo svoje telo i dušu, a od toga ostaju ožiljci do kraja naših života.

Nekad ih skrivamo, nekad se svega toga stidimo, a nekad smo ponosni na svoje ožiljke.

Kroz njih se prepoznajemo.

Svi mi, kao i Stana, autorkina školska drugarica, imamo svoje ožiljke, svoju neispričanu priču, i svaka ta priča kao i njena, kao i tvoja, kao i moja, pa i inih, su knjige skrivene u našim nedrima, u našim srcima, u našim uspomenama.

Naiđe neko vreme i one se pokrenu.

Hoće napolje, hoće u svet, hoće među ljude.

Tada treba samo da ih pretočimo u tekst, priču, pesmu, roman…

Stana reče da nije vična tome (Heroina Stana).

Slušao sam i jednog našeg vladiku kako na pitanje zašto ne napiše to što priča, šteta je da propadne, reče: Nisam vičan.

A autorka je vična, i to Stana zna.

I zna da joj je to dar koji je kroz celi život negovala.

I plus joj veruje, zato joj se i obraća.

A ona može, i sačinila je niz, kao onaj od šumskih jagoda na travku nanizanih, svežih kao rosa u njenoj voljenoj Mačvi, i mirišljavih kao uspomene koje sačiniše godine, koje ispletoše prilike, a i mi sami pomogosmo u tome.

Niz koji nekima bi vedar i šaren, vezen kao onaj ćilim koji ugrabi na svadbi (Dragoceni ćilim).

A nekima kao onaj čvor koji se vezao pa ne može da se razveže, dok se ne pojavi onaj ko to lako učini, a da ne vide muku ni teškoću u svemu tome (Udah mirisa uspomena).

Koliko čvorova smo razvezali toliko i vredimo, koliko smo šarenih ćilima osvojili toliko smo i zaslužili.

Naš život su i suze i osmesi.

Plač i pevanje.

Radovanje i nadanje.

Rad i odmor.

Lepo i dobro.

I u tom nizu se grle kao brat i sestra.

Grle se i onda kad dele bol i onda kad se raduju sreći trenutnoj, koja će minuti kao rosa.

Grle se, kao što onomad kraj Kamenice videh jovu kako je obgrlila grab od svojih žila i vode do krošnje.

Naš život su, kao i svadbeno putovanje od Bogatića do Oreovice (Jaka vrengija i nemirno sito).

Dobro je ponekad zaustaviti brisače, a ni šlepanje nije baš najnepoželjnije.

Naš život su sve ove priče i lepe i tužne, pune emocija i obrta, svi predeli kojim smo prošli diveći im se, ceo zemaljski šar, baš kao i cveće na terasi (Moji vrtovi).

A kakva je tek autorkina radost kad joj je sin, snabdevač za vreme zabrane kretanja zbog korone, doneo muškatle i zemlju: „Kao da mi je doneo bisere, zlato, ma cenu nema. Sadim, sejem, prekopavam, uživam… Muškatle u cvetu, procvetao i moj šeboj, miriše ko parfem najlepši. Napunio žardinjeru zdravak, šapuće mi bela zevalica, stidljivo izviruju cvetići ruzmarina, živnula lavanda, namiguju mi tri boje lepog jove, bori se za svoje mesto ladolež, razmilele se lozice, gorde se listovi krina, neda se petlovo pero, polako se opraštaju ljubičice, ustupaju mesto đurđevku, rezetlo se kao ljuti, poraslo pa mu vetar po malo smeta, zarudele jagodice u mojoj saksiji, čuvarkuća na zadatku“.

I obavi zadatak čuvarkuća.

I Slobodanka Davidović Vučković ispuni svoj zadatak.

Mnogima se ovim životnim pričama odužila, svom sećanju srcem vratila, a svojoj unuci sve svoje je darovala kao da je za nju šiveno (Haljina za moju unuku).

A moderno!

Pa treba li nam šta više?

Pronađosmo li ono za čim tragamo, ili u traganju bi čar našeg trajanja?

I kao što autorka kaže: „Svi mi pišemo jednu knjigu, neponovljivu, knjigu života, kao što je život jedan jedini – neponovljiv. Stvaramo ga, idemo našim stazama i bogazama života“.

Na kraju, knjiga je bogato ilustrovana autorkinim unikatnim radovima na prirodnoj svili i fotografijama.