Odlazak

U tom su nevremenu međuvremena otišli dobri, veseli a setni Josif Tatić a svi ga od milja zvali Tale, vredni i zagledani u budućnost, sledbenik new wava, naš školski drug, reditelj i filmadžija Dinko Tucaković sa kojim smo do pre par dana snimali kadrove korejskog filma po Beogradu a gde je on bio u ulozi pomoćnika reditelja i čovek začudne moći, izgleda, duha i čudovite istorije za svoje mlade godine, strčnjak za sve u snalaženju nemogućeg, Bogdan Stanić. To je Tihomirov brat. On, Tihomir i ja smo na „mon amie“, godinama. Dovoljno dugo, da bi smo se oko svakog istovetnog stava složili i nedovoljno kratko, da se ne bi smo oko naših mimoilaženja – pobili. I tu se prećutno mimoiđemo. Sada za to nemamo vremena, u novim smo okolnostima.

        Ćutimo poštujući Bogdanov odlazak i Tihomirovu skrušenost, vidim gde nagriza usnu dok čekiramo prtljag na putu ka dalekoj destinaciji Toronto. Atelje 212, Bog Masakra, autor Jasmina Reza, reditelj Alisa Stojanović, 2 predstave 23.2. Isabel Bader Theater.

To je cilj, uz sve što nas prati.

Dudina (Dušanka Stojanović) temperatura, kašalj, vesela nervoza, Jelenine ( Jelena Djokić) opekotine drugog stepena na ruci friško zarađenje pri razvijanju kulinarskih sposobnosti, moji preventivni lekovi, vitamini i dodatni kilogrami zarađeni na upravo održanoj premijeri u Somboru – Čarobnjak, autor Fedor Šili, reditelj Boris Liješević, te neprospavana noć pred polazak.

Čini se pak da Alisa Stojanović pribrano drži konce u rukama dok krećemo na put našeg najdužeg dana u ovoj godini.

Tog istog dana, nakon dugog i mirnog leta nad Atlantikom oko 3 popodne gledamo nebodere Toronta pod sobom, bez prevelike gužve ljubazno nas pozdravljaju carinski službenici a naši domaćini odvode u, sad već legendarno mesto naših okupljana u srećnija vremena, kada smo ovamo dolazili sa velikim ansambl predstavama – Hotel Howard Johnson u state of Art delu grada znanom kao Yorkville.

Uključenje na mobilnu mrežu prati zvuk zloslutnog sms-a koji mi šalje moj brat – otišla je Tanja Petrović. U piku mi pred očima promiču slike susreta, razgovora, njenog bivanja u dvedesetdvojci, druženja sa mojim bratom, postavljanja na mesto tada mog pretpostavljenog, gradskog sekretara za kulturu u Skupštini Grada Beograda, stvaranja Samizdata, vesti o njenoj bolesti, hrabrom putu i podnošenju do kraja.

Da li je time krug zatvoren? Ili se neprekidno otvara sa novim danima i godinama koje nam izmiču.

Najradije bih zaspao, u nas se bliži ponoć a ovde tek sunce zamiče za oblakodere i farba niske oblake – treba podneti ovaj dan. Sedimo u Hemingway baru, Jameson Irish, Ginger Ale i bezalkoholno pivo, potom KitKat krčma sa veselim italijanskim vlasnikom, vatra iz tiganja u otvorenoj kuhinji i život nas valja sretnima što ga još živimo.

Uz prirodno sredstvo za prevazilaženje jet lega – Melathonin, tonemo u duboke dušeke našeg skromnog hotela.

San i Snovi koji se mnogima ne ostvaruju…

 

 

 

 

 

 

Petak 22.2.

 

Da, budim se rano, ječerašnje zubato sunce, zamenjuje klasična slika kontinentalne klime Ontarija u ovo doba godine. Sneg i blagi povetarac što brije sa Severnog pola. Šaljem poruku na tweet mrežu : „I ovog jutra odavde mislim…

Bogdan

Tale

Dinko

Tanja

Vaša imena ne mogu izbrisati, pa ni iz svog mobilnog tel…

A tek život?“

Jedan od naših domaćina, moj beogradski drugar iz kraja Zoran Moro, vlasnik nekada prestižnog video kliba Moro u Baba Višnjinoj, danas građanin Kanade sa svojom porodicom, trpa nas u veliki iznajmljeni VAN Chrysler i vozi na metu svakog nacionalno probuđenog balkanca ovdašnjeg porekla – Nijagaru.

Huk vodopada na oko sat i po vožnje od centa grada do ovog kičastog zabavnog parka u najgoroj tradiciji severno američke subkulture ipak probija svojom lepotom svu bespredmetnost traga ljudske ruke koja je poželela sa ciljem zabave da „nadirodi Iroda“ te učini primamljivijim za turiste jedno od najvećih čuda prirode, kao da tom čudu nije dovoljno samo njegovo postojanje – kroz vekove. U ovo doba godine, huk se uklapa u vodenu prašinu koja se diže visoko i ledi na obližnjem drveću, kamenim i metalnim ogradama i našim obrvama dok pokušavamo da na svojim fotografijama ovekovečimo prisustvo kraj našeg ili vašeg, njihovog ili čijeg a nadasve svog TESLE u jednostavnoj, dostojanstvenoj i usamljenoj poziciji kakva mu i dolikuje na ovom, za njega, svetom mestu.

Mrznemo se, pijemo čaj i zaždimo ka Young street-u u centru Toronta, ručak u Mall-u Eaton's place i obilazak novih modnih i trend dostignuća ali i tehnoloških i elektronskih modela koji za nas predstavljaju sutrašnjicu koju teško da realno ovaj prostor na kom živimo može dočekati.

Koliko nam beže? Svi? Ili bar većina, deceniju? Više…

Iluzorno je meriti, prognozirati. Jer više taj svet i ne sustižemo, idemo u suprotnom smeru, ne želeći da mu se dodvorimo, gradimo neki svoj – nama dovoljan, nikom dostojan, svakom nedostupan, nerazumljiv – sebični univerzum, ogradjen sopstvenom tarabom.

Pa ipak, poseta našem konzulatu i skromno i dostojno realizovan prijem u našu čast od strane  generalnog konzula Vladimira Pavlova jesu plovak koji nas ipak zadrži nad vodom u kojoj bi da se ne udavimo. U novim prostorijama, jer je stari konzulat u elitnom jevrejskom delu grada u sukcesiji pripao Republici Hrvatskoj, avaj, naš je agilni domaćin napravio moderno, malo mesto što administrativnih, što umetničkih okupljanja ne male nam dijaspore iz ovog dela sveta. Dostojno, veselo i sa optimizmom, ničim izazvanim, za razliku od nekadašnjih posivelih prostorija i misli, ovde sam osetio neki duh i dah nečega što je našima u belom nam svetu uvek nedostajalo. Bez vajkanja, što su tu, a ne tamo, bez nostalgije za prebrancem i sarmama, sa željom da postoje i delaju tu gde su, bez lažne nevinosti za sve u čem smo učestvovali, ova mala grupa ljudi upotpunjena Duškom Petričićem kao guruom našeg kritičkog duha ozračila nam je ovo veče nenadanim osmehom na licu.

Odosmo svi zajedno na sushi inn u našem Yorkvillu kraj hotela.

I kao i svuda, nigde se ne puši. I kao i uvek ovi što puše su naši, i kao što mora puše napolju, i kao što je obavezno piće ne iznose van, otpiju gutljaj, pa dim cigarete povuku na ulici, pa nazad na piće i sashimi.

Sutra je predstava, ne, predstave!

 

 

 

Subota 23.2.

 

Dugo već traje moje ubeđivanje sa Zoranom i Nikolom (Ćurčin – takođe naš domaćin, reditelj – snimao čak jedan film sa njim) oko toga ima li smisla predstavu Bog Masakra dovoditi u Toronto. Naša komuna tu je velika, dakle rasprodati dve predstave sobzirom na pređašnja iskustva sa ovakvom podelom ne bi trebalo da bude problem – Igrali smo već ART iste autorke i rediteljke, Čudo u Šarganu, Posetioca, Ljubavno Pismo, Radovana pa Čekaonicu…Pa ipak, od starta su mi skeptični sa naslovom Bog Masakra. Moji argumenti su, veliki uspeh tog teksta u svetu, najzad Roman Polanski snimio film, holyvudska podela, gde je problem?

Kažu u naslovu! Našima je dosta krvi i ubijanja – to valjda potpada pod masakr. Čak im pada na pamet da „greškom“ izmene naslov komada. Shvatam da smo danas gotovo 20 godina nakon tih užasnih ratova podsvesno opterećeni svim imenicama koje nas za pokolj vezuju, pa čak i u jednom duhovitom komadu kakav je ovaj koji večeras izvodimo.

Elegantno i dobro održavana i opremljena scena Elisabeth bader teatra sa malo zaposlenih ljudi nas dočekuje u pripremi scene. Sa minimalnim brojem ljudi koji mi dovodimo, naša dva organizatora alias producenta, njihova dva čoveka iz teatra u svetlo ton kabini i glumcem Simonom, našim vernim pratiocem koji se bavi stolarijom i za svaku od već viđenih predstava svojeručno prema nacrtima i fotografijama iz Beograda napravi scenografiju – večeras pravimo pozorište. I to sa tako jednim zastrašujućim naslovom.

        Scena postavljena, raspoređujemo rekvizitu, dve pite sa jabukama i kruškama koje bi trebalo halapljivo da pojedem tokom prvih 15 minuta, jedan Mac power book, nešto knjiga, dve vaze sa svežim belim i crvenim lalama, kostimi po garderobama, spremni smo.

Publika ulazi, za spuštenom zavesom čuje se žamor i sad već znamo nema ih malo, biće ih još više, svetla se lagano gase, na sceni pružamo ruke jedni drugima kao košarkaši pred utakmicu i bacamo se u koštac jedni drugima uz salve smeha i odobravanja, uz zamišljenost nad sobom i sopstvenom decom, uz vedrinu i jezik koji govorimo a na kom nas razumeju hiljadama kilometara od svog rodnog grada.

Prva predstava u 18.30 druga u 21.00.

Uz aplauz i oznojene kostime, opraštamo se od onih koji se nisu dali uplašiti naslova, i kao putujući glumci davnih vremena, pakujemo kostime u kofere, skupljamo rekvizitu, vraćamo pozajmljene stvari, izlazimo na reski vazduh februarskog minusa i tražimo poslednju kuhinju koja radi i prazno mesto u prenatrpanim lokalima subotnje večeri. Prija nam pizza nešto vina i samozadovoljni umor izazvan ispunjenjem naše svete kulturne misije koja je ipak samo nama toliko bezrazložno i mistično značajna.

Odigrali predstavu, pa šta.

Pa ništa, sutra putujemo.

Tamo gde nam je i mesto!

 

Nedelja 24.2.

 

Čujemo se svaki dan sa klincima. Svi. To je jedina i prava veza sa domom. Deca i roditelji. Jer i mi smo njihova deca. Muka zemlje u kojoj živimo je postala opšte mesto, naš patriotizam nedefinisan i utopljen u paradoksalnu agresivnost odbrane od svega što nam neko kaže a ne dopada nam se – kao narodu. Sa time odbijamo da imamo vezu, lažno se krijemo iza svoje zaludne uloge prosvetitelja duha koji samo mi vidimo ili izmišljamo da ga i drugi negde dotiču. Zato sa podozrenjem gledamo naše sajtove, ma gde u svetu bili, jer znamo da ako će se išta novo na njima pojaviti to će biti neka kataklizmična vest koja u nama zadovoljstvo teško da će izazvati. Strepimo. Uvek.

Nedelju krasi naš brzi povratak, pa ipak pre toga obilazimo Destileriju u gradu, vanredno sređen deo grada na obali jezera Ontario, tri puta većeg od Jadranskog mora. Jedno nekad zapušteno mesto pretvoreno u elitni deo grada sa restoranima, pivnicom ekskluzivnim radnjama i elegantnim pozorištem je poslednje što nam zaokuplja pažnju i ostavlja tragove fotografija na našim mobilnim telefonima. U sada već odomaćenom Hemingway baru prisustvujemo ženskoj žurci za šankom, konobarica skače u ritmu neke Irske melodije, mažnjavamo krilca sa ljutim kečapom i pakujemo kofere.

Ako je naš dolazak bio najduži dan ove zime, povratak je najkraća noć koju skraćujemo za čitavih 6 sati i besomučno gazimo u novi dan…

 

25.2. ponedeljak

 

Nemačka. Frankfurt/ a.M.

Najveći aerodrom, transit celog sveta.

Tihomir broji avione i kaže da mi nikad ni pola od ovoga što Lufthansa ima nećemo doseći. Uzgred Luthansin jumbo neudoban, prepun, hrana prepuna konzervansa, stjuardese neprijatne, putnici nervozni, klima nepodnopšljivo gađa u glavu, uvijeni u tanku ćebad provodimo nekoliko sati sna na putu ka Evropi.

Ljubaznost i poverenje, mir i optimizam Kanadjana zamenjuje arogancija Evrope, ne baš prema nama, prema svetu i prema sebi uopšte. Koliko ti u Kanadi veruju, toliko te ovde gledaju ispod oka. Bauljamo po prostranim a opet ljudima načičkanim hodnicima frankfurtskog aerodroma, pijemo čaj po astronomskim cenama i jedemo kobasice u Goethe baru ( nesretna posthumna budućnost najvećeg imena nemačke književnosti) Zauzimamo svoja tesna mesta u aviončiću koji hrli ka otadžbini, glava mi se njiše u borbi sa snom koji mi ne da mira.

U Beogradu je lepo, i taksista ljubazan i deca nam se raduju.

Beograd je pak dodirnuo mog prijatelja Tihomira, vratio ga u njegovu višemesečnu  borbu  za svog nepravedno otišlog brata, vratio ga u brigu o majci, porodici, filmu koji očekuje premijeru, vratio mu zasuzene i osetljive oči.

Beograd je u Dušanki izgubio glas, jer kako je sletela u njega, zanemela je i uplašila se za budućnost svoje sutrašnje predstave. Traži Urbason, Alisa je trezveno smiruje.

Beograd me je napokon vratio u Sombor u koji sutra putujem na drugu reprizu skoro završenog projekta „Čarobnjak“ Fedora Šilija u režiji Borisa Liješevića.

 

 

26.2. to je utorak

 

Klinička slika Jet Lega, alias neprilagodjenost prelaska sa ove na onu stranu Okeana i obrnuto. Radost dece umanjuje veličinu glave koja se ljulja na nesigurnom telu. Pa ipak oko podneva krećemo ka Somboru, Dea Cv (20) i ja njen otac. Plan je ručak na čardi Andrić, moja proba, predstava koju ona gleda.

Uz put koristimo da mi Dea priča detalje sa svoga puta po Norveškoj, boravila gotovo tri nedelje u mesto Tronthaim na polarnom krugu, upoznala masu ljudi, divnih, obrazovanih, neopterećenih „Masakrom“, sa ushićenjem priča o njima, o svom učešću na festivalu, smislu i besmislu istoga, dobrim i lošim stranama, zimi, porodici u kojoj je živela, kulturi kojoj ne pripadamo, obrazovanju, načinu života, onome kako bi želela da uredi svoje mesto pod suncem, gde će živeti i želeti da se raduje životu kao što se neki ljudi i raduju. Dea je najbolji deo mene, verovatno taj deo u meni više i ne postoji i on i jeste sada ona sama, ona je promućurni i bespoštedno strogi filozof i kritičar svoga oca, neprijatni procenitelj vrednosti i divni izdanak mladosti koja ne želi da se pomiri sa mržnjom koja se njenoj generaciji nameće.

Marta 99. Dea je imala nešto više od 6 godina kada se  začula sirena koja je označavala početak poslednje tačke na našem ratnom putu devedesetih, njen mirni a zapanjeni pogled straha nad sudbinom svih nas učinio me je toliko slabim da nisam video ništa više do nje same, nisam imao ni jedan cilj u životu do da je spasem od užasa koji joj je svet i zemlja u kojoj živim nametnuo. Bio sam slab i sebičan(da li?), nisam mislo na druge, mislio sam samo na nju. U tom je času njen život bio prioritet za koji sam se morao izboriti a moj se vidokrug poput zuma na objektivu kamere suzio na detalj koji mi život znači, njen život.

Predstava „Čarobnjak“ u dupke punoj prelepoj dvorani teatra u Somboru, započinjemo je u kontaktu sa publikom, divni i posvećeni glumci iz Sombora, Saša, Tanja, Marko i Čupe sa željom i zadovoljstvom se iznova upliću u životnu priču Tomasa Mana, publici izmamljuju i osmeh i suze kroz katarzični song komponovan od strane Aleksandra Kostića na tekst emotivnih stihova J.V. Getea – Bauk.

Opet put, ka Beogradu, slušam primedbe i pohvale svoje kćeri, utiske, razmišljanja, malu studiju o Toniu Kregeru. Ponosan sam na to što priča, više no na svoje učešće ( jesam, iskreno )

Vozim je do kuće, potom i sam odlazim kući…

Ušunjavam se na 4 sprat pri potkrovlju zgrade na Vračaru, Jelena sa zavojem na svojim opekotinama duboko diše svoj san, Klaru pokrivam jer je zbacila sve sa sebe, u vrtić krećemo rano,  Luka nemirno spava jer mu rastu prvi zubi…

Divni su u miru sopstvenih snova.

Laku noć!

 

 

 

Sreda 27.2.

 

Ljuba Tadić.

Setih se njegovog Odlaska, nedostaje mi…

„Znaš šta drugić“ – reče mi jednom nakon zajednički odigrane predstave i velikog aplauza – „sve je ovo lepo, ali…postoje mnogo lepše stvari u životu, nego što je pozorište! Razumeš…“

Hahahahahahahaha – usledi njegov karakteristično zacenjen smeh.

 

 

To je to.

Sutra, 28.2. u JDP  igramo ELIJAHOVU STOLICU, pedeseti put!

Lepo

Lepše.

Najlepše.

 

Ima li išta lepše?

 

Autor je glumac iz Beograda