Odlazak iz Sarajeva na dve nedelje koji se pretvorio u tri decenije u inostranstvu 1Foto: Iz lične arhive

Radomirka Petrović rođena je u Sarajevu i prve dve decenije života provela je upravo u gradu koji je bio sinonim za simbiozu različitih kultura. Odlazak iz Sarajeva je za nju, prvobitno, bio samo odlazak na odmor.

Kako kaže za list „Danas“, doživela je prve barikade u Sarajevu, a 27. marta 1992. godine odlučuje da kratko ode u Nemačku u posetu kod sestre, ni ne sluteći do kojih će razmera sukob u Bosni i Hercegovini eskalirati.

– Odlazak iz Sarajeva je za mene bio samo kratak odmor i poseta Nemačkoj. Bila sam mlada i nisam baš shvatala da će se takve stvari desiti u Sarajevu. Nadala sam se da neće biti rata, da se to ne može desiti kod nas – počela je priču Radomirka Petrović.

Roditelji i prijatelji su insistirali da otputuje u Nemačku, a put koji je trebalo da traje dve nedelje, postao je daleko duži.

– Prihvatila sam da odem na kratko na insistiranja i mojih roditelja i prijatelja, čak i mog šefa kod kog sam tada radila u Sarajevu. Mislila sam, ovde se svakako ne dešava ništa pozitivno, otići ću i vratiću se. Rekla sam sebi dve sedmice i to je to. Nije mi padalo na pamet da idem negde drugde. Bila sam srećna, nisam razmišljala uopšte o odlasku. Moj odlazak nije bio planiran i nije bio nešto što sam htela ili želela – priseća se ona.

Međutim, dolaskom u Nemačku stižu i prve vesti o početku rata u Bosni i Hercegovini. Rat je provela u Hamburgu i Pinebergu.

– Prva godina je bila stvarno teška. Nisam znala ni jednu reč nemačkog jezika. Počela sam da radim nakon sedam dana. Baš je bila borba za opstanak i briga za to kako su moji roditelji, kako je moja porodica, to je sve otežavalo – ističe Petrović.

Nakon prve godine provedene u Nemačkoj, upisuje časove nemačkog jezika gde je prikupila sve potrebne diplome i za koji i danas smatra da ga bolje govori nego engleski jezik.

– Upoznala sam mnoge ljude iz Bosne i Hercegovine koji su, kao i ja, bili izbeglice u Nemačkoj. Na tim časovima sam upoznala ljude iz Rusije, Poljske, Kine, Tajlanda… Počela sam da se družim i sve je postalo drugačije. Stvorila sam neko svoje društvo, neki život. Mnogo sam društvena inače i to mi je nedostajalo tih prvih godinu dana, nisam imala društvo. Kasnije se sve lakše odvijalo – opisuje ona.

U Nemačkoj je provela narednih sedam godina.

– Nikad nisam prestala da razmišljam o povratku. Prvo je to bilo možda mesec, možda dva, možda pet, pa prošla godina. Onda sam počela da se zapitkujem – da li će se to smiriti, kada ću moći da se vratim… Moji su svi ostali u Sarajevu. Posebno sam bila vezana za mlađu sestru. Imala sam puno prijatelja. Uvek je tu bila ta pomisao kada ću da se vratim, kako će to da izgleda. Nekoliko godina nisam mogla nikog od njih da vidim, samo smo se povremeno čuli telefonom. Ipak, iako sam se čula sa njima, iako sam znala šta se događa, nekako to u mojim mislima nije bilo toliko strašno kao što je u stvarnosti bilo. Mislila sam, čim se to smiri, čim bude moguće, ja ću da se vratim i da idem na sva moja stara mesta, da radim na istom mestu, da vidim sve prijatelje. To je bio plan – napominje Petrović.

Ipak, umesto povratka u rodni grad i prvobitnog plana, život i okolnosti su je usmerili na drugačiji pravac, a Evropu je zamenila Sjedinjenim Američkim Državama.

– U Nemačkoj kao izbeglica nisam mogla da ostanem. U nekom momentu sam dobila ’isternicu’ što je značilo da sam morala da se vratim u Bosnu ili da se prijavim za neki program ili za Ameriku ili za Kanadu, recimo. To je bio već kraj ’98 godine. Nadala sam se da ću uspeti još da ostanem u Nemačkoj, da sredim neke papire, kako bih bila blizu i kako ne bih išla još dalje od Bosne. Međutim, nisam uspela to da sredim. Jedini način je bio ili da odem negde drugo ili da se vratim u Bosnu. Probala sam da se prijavim za neki program za Ameriku i uspela sam da uđem. Bila sam veoma uporna, uopšte nije bilo lako. Sve se odvijalo vrlo brzo, u roku od dva meseca sam već dobila let i sve papire za Ameriku – pojašnjava ona.

Prijatelji koje je upoznala u Nemačkoj našli su joj se i kada se uputila za Ameriku.

– Imala sam jednog prijatelja u Nemačkoj koji je iz Kine i koji je nekada živeo baš u Kalifroniji u Silicijumskoj dolini gde i ja sada živim. U međuvremenu se vratio za Kinu. Nazvala sam ga i pitala da li poznaje nekoga ko bi mogao da potpiše kao moj sponzor. Ta osoba ne mora ništa da radi, ali ako imam neku adresu to znači da znam gde ću da odem. On je uspostavio kontakt sa jednom kineskom porodicom i oni su to prihvatili. Tako sam došla u Kalifroniju – opisala je svoj put naša sagovornica.

Prvi grad sa kojim se susrela u Americi bio je San Francisko gde boravi poslednjih dvadeset godina.

Prvi susret sa posleratnim Sarajevom

Odlazak iz Sarajeva na dve nedelje koji se pretvorio u tri decenije u inostranstvu 2
Foto: Iz lične arhive

U Sarajevo prvi put od izbijanja rata odlazi neposredno po završetku istog.

– Bilo je neopisivo teško. Doći tamo, videti šta se sve desilo, saznati sve što se desilo. Nisam mogla ni da zamislim kako to sve izgleda dok nisam otišla i videla. Moji roditelji su imali sreću da im je ipak, na neki način, bilo dobro. Nisu bili bez hrane, kuća je bila dobro. Naravno, izgubili smo puno članova familije, prijatelja i to je bilo najteže prihvatiti. Takođe, prihvatiti da se to desilo u tom gradu, državi gde smo svi živeli zajedno, da postoji ta mržnja, da se to sve desilo. Bilo mi je jako teško da prihvatim da ne mogu da idem na neka mesta na koja sam nekad pre išla. Koliko god sam želela da odem u Sarajevo i budem sa roditeljima i sestrom, u jednom momentu sam poželela da se ponovo vratim u Nemačku – rekla nam je ona.

Nakon prve posete nastavila je redovno da obilazi svoj rodni grad i porodicu, a odlazak u Ameriku iako je učinio da posete ne budu toliko učestale, nije učinio da zaboravi Sarajevo.

– Kad sam došla u Ameriku, išla sam svake godine, nekad čak i po dva puta. Kad dođem u Sarajevo mešaju se različita osećanja. Jedan osećaj je da sam u mom gradu, gde sam odrasla. Volela bih da odem do moje škole, da vidim sve moje prijatelje, da sednem u neki kafić koji je bio deo mog života. Igrala sam folklor, pa bih volela da odem i do tog kulturno-umetničkog društva, da odem na moje staro radno mesto. Međutim, istovremeno se mešaju osećanja da su u tom gradu ubijeni mnogi ljudi, da je neverovatno da se to desilo i da, na neki način, ne želim više da bude deo toga. Jednostavno, veoma je teško. Volela bih da kao i neki drugi ljudi, dođem u svoj grad i da sam samo srećna, a da nema nikakvih drugih osećanja – pojašnjava ona.

U Americi joj se 2004. godine pridružuje sestra i njena porodica, a posle očeve smrti, i majka 2009. godine.

Iako ne prati do detalja dešavanja kako u Bosni i Hercegovini, tako i u regionu, voli da je informisana, te ističe da i u Americi ima pristup domaćim programima.

– Ono što je meni najveći poraz jeste da još uvek u tom narodu, nažalost, postoji velika mržnja i strah da će taj rat da se ponovo nekad desi. Ne želim da ulazim u politiku, ali znamo svi i svesni smo da nije sjajno. Jako je teško, nema veze da li je to u Bosni ili Srbiji. Možda je najteže toj omladini koja traži budućnost i gleda kako da napreduje. Zbog toga mladi ljudi i odlaze – kaže ona.

Put od dizajnera do rada sa decom

Odlazak iz Sarajeva na dve nedelje koji se pretvorio u tri decenije u inostranstvu 3
Foto: Iz lične arhive

Prvobitno je želela da postane dizajner. Nakon završenje Srednje škole za tekstil, kožu i dizajn u Sarajevu, plan je bio da školovanje nastavi u Mariboru.

– Sećam se kad sam završila srednju školu da nisam bila u mogućnosti da nastavim da studiram ono što sam htela, iz finansijskih razloga. Bila je veoma loša situacija. Tada sam počela da radim. Radila sam u studentskim domovima u restoranu. Plate nisu bile redovne, čak ne znam ni koje smo dobili, a koje nismo. Nije bilo neke perspektive. U tim godinama, nadala sam se da će biti bolje, da ću nešto uspeti – opisuje Petrović.

Iz svake situacije u kojoj se našla, gledala je da izvuče maksimum, a tokom života glavni cilj joj je bio da napreduje.

– Kad sam otišla u Nemačku i tamo je bila borba, ali znao se neki red. Mnogo sam naučila iz tog života u Nemačkoj. U Americi je sasvim drugačije. Svako ko želi da napravi nešto od svog života, ko je vredan i ko želi da radi, to može da učini mnogo lakše nego što je to bilo za nas koji smo bili izbeglice u Nemačkoj. Čim sam došla, istog momenta sam imala radnu dozvolu i uglavnom sva prava kao da sam državljanin ove zemlje. Imala sam odmah neku vrstu zdravstvenog osiguranja. Vrlo brzo sam počela da radim i da se snalazim sama. Nisam živela od njihove pomoći. To mi nije bio cilj. Došla sam da idem dalje, da napravim nešto bolje u svom životu. Bile su mnogo veće mogućnosti. Mnogo sam putovala, upoznala sam mnoge ljude, sve to sam stekla svojim radom i trudom, ali zato što je to ovde moguće ostvariti. Da sam ostala u Nemačkoj, snašla bih se sigurno, ali možda ne bih imala sve to što sada imam – kaže za naš list.

Među prvim poslovima koje je u Americi radila bio je rad pri organizaciji koja je pomagala izbeglicama, a u kontakt je dolazila najviše sa onima koji su dolazili iz Bosne.

Pored toga, upisala je i završila „De Anza Koledž“ gde je učila o radu sa decom. U Kaliforniji je kasnije otvorila vrtić zajedno sa sestrom.

– To je bila moja velika želja i mnogo godina pre nego što se ostvarila. Uvek sam, nekako, imala neku decu oko sebe, volela sam da radim sa njima. To uopšte nije bilo teško, možda jer sam pre toga išla na koledž i studirala rad sa decom. Bilo je to jako lepo iskustvo. Želela sam da to što sam naučila na koledžu mogu da sprovedem u praksu i da radim sa decom, a da opet ne bude sve po američkom sistemu. Imala sam i iskustva, radila sam u vrtiću, kao i u kućnom obdaništu. Videla sam kako to funkcioniše. Dopala mi se ta ideja ’kućnog’ obdaništa u Kaliforniji. Kada sam rodila mog sina, mnogo sam se brinula gde ću da ga ostavim ako moram da se vratim na posao. Nisam poznavala mnogo ljudi, sve nam je bilo novo, nisam imala poverenja. Tu se rodila ideja da otvorim svoje obdanište, pa da i on može da bude sa mnom, da mogu i kasnije da budem fleksibilna po pitanju vremena. Ne znam da li bih tu mogućnost ikada imala u Nemačkoj ili Bosni – sa ushićenošću opisuje Petrović.

Odlazak iz Sarajeva na dve nedelje koji se pretvorio u tri decenije u inostranstvu 4
Foto: Iz lične arhive

Jedna od želja bila joj je da u obdanište na tlu Amerike donese i nešto naše, pa je tako osim imena unela i dosta vrednosti kako naših, tako i evropskih.

– Mislim da smo sestra i ja uspele. Kroz ovo obdanište je prošlo mnogo dece, mnogo naše dece sa naših prostora, ali takođe i dece iz Kine, Indije i drugih zemalja. U imenu našeg obdaništa se nalazi reč ’evropsko’. Ideja je bila da deca dobiju mnogo više pažnje nego što to dobijaju u američkim vrtićima, gde nema dovoljno te ’jedan na jedan’ pažnje, onoliko koliko smo mi navikli i mislili da to treba za svako dete. Posao kojim se bavim, iako je veoma težak, naporan i odgovoran, veliki je deo mog života. Ne vidim to samo kao posao koji obavljam tokom dana i jedva čekam da završim. Taj deo mog života u toku dana kada radimo je veoma važan i kroz taj posao upoznajemo mnoge ljude, sa tom decom sa kojom provodimo vreme dobijamo neku pozitivnu energiju koja nas ispunjava – rekla je ona.

Budući da živi u Silicijumskoj dolini, mestu gde se nalaze sedišta najvećih svetskih kompanija, kao što je Google, Apple, eBay i Amazon, gde najveći broj naših ljudi čija deca borave u njenom vrtiću radi, uočava da je postizanje balansa između privatnog i poslovnog ponekad izazovno.

– Mislim da je onim ljudima koji ovde dođu samo sa ciljem da zarade neki novac malo teže da održe neki balanas. Oni su veoma zauzeti, nemaju mnogo vremena za decu. Vidim po deci u obdaništu. Meni dođe beba od dva ili tri meseca i bude po devet ili deset sati dnevno pet dana sedmično. Za nas je to nezamislivo. Lično volim kada imam tako male bebe u obdaništu, lakše se naviknu i postanu deo porodice. Što se tiče tih porodica, stvarno mi je žao, vidim da nemaju dovoljno vremena. Mnogo se radi, čak i kad se vrate sa posla – ističe Petrović.

„Mali Balkan“ u Americi

Odlazak iz Sarajeva na dve nedelje koji se pretvorio u tri decenije u inostranstvu 5
Foto: Iz lične arhive

Dok se u Nemačkoj više družila sa strancima i ostvarivala prijateljstva koja i danas rado gaji, u Americi je situacija drugačija.

Pri Srpskoj pravoslavnoj crkvi koja se nalazi u njenoj blizini radila je i kao učiteljica jezika i folklora. Na taj način su se, ističe, družili naši ljudi, a deca išla u školu i upoznavala našu kulturu.

– Nisam sigurna da li je to zato što smo tako daleko, ali ovde se više družim sa našim ljudima. Skoro isključivo. Imam i prijatelja Amerikanaca, pogotovo se kroz obdanište vežemo za decu i njihove porodice, pa i sa njima stvaramo neka prijateljstva. Ipak, više smo orijentisani ka našim ljudima. Ima baš jako puno ljudi sa prostora bivše Jugoslavije – iz Bosne, Srbije, Hrvatske – i stalno smo u kontaktu. Skoro sam se baš našalila, otkad sam došla u Ameriku poboljšao mi se srpski jezik. Mi sa našom decom pričamo samo na srpskom jeziku. Jedva čekaju kad će da dođe leto, pa da idu nazad u Bosnu – rekla je kroz osmeh naša sagovornica.

Sa decom iz njene porodice putovala je po Americi, a sve zahvaljujući folkloru koji oni vole i od malih nogu igraju, održavajući domaću kulturu živom i kilometrima daleko od brdovitog Balkana.

Iako je pandemija znatno uticala, kako na poslovni, tako i na privatni aspekt, nakon gotovo dve godine život se polako vraća u normalu. Sedmi maj joj je rezrvisan za koncert Zdravka Čolića u Finiksu, a kako je više puta istakla, ne propušta priliku da dođe u dodir sa našom kulturom.

Od stranaca koji mnogo znaju, do američkih vojnika koji su ratovali u Bosni

Odlazak iz Sarajeva na dve nedelje koji se pretvorio u tri decenije u inostranstvu 6
Foto: Iz lične arhive

Stranci sa kojima je dolazila u kontakt ostavljali su različite utiske na nju tokom godina.

– Ovde nikad ne znaš da li ćeš da sretneš nekog ko zna toliko puno o našoj zemlji i svim tim dešavanjima ili ćeš da sretneš nekog ko uopšte ne zna gde se nalazimo. Moraš da mu spomeneš Novaka Đokovića, pa će onda možda da zna. Iz krajnosti u krajnost. Ima mnogo ljudi koji su obrazovani i znaju, mnogo ljudi koji dolaze iz drugih zemalja i koji znaju o našoj zemlji, koji znaju o našim prostorima i koji se interesuju – pojašnjava ona.

Reakcije onih koji znaju za zemlje Balkana, takođe, često su vrlo šarenolike. Od svih ističe jednu koja joj je i do danas ostala u sećanju.

– Sećam se da sam imala jednu veoma ružnu scenu kad sam tek došla u Ameriku. Vozila sam se autobusom i vozač je čuo moj akcenat i odmah me upitao odakle sam. Potom me je, isto tako vrlo direktno, pitao koje sam veroispovesti. Nakon mog odgovora odmah je počeo da se dere. To je bilo jedno jako ružno iskustvo. Ljudi su slušali medije i sve to što im se prenosilo, nisu detaljno upoznati sa situacijom. Pokušavala sam da izbegavam da objašnjavam neke stvari ako vidim da su ljudi koji nisu otvoreni za takvu vrstu konverzacije i da ne žele nešto da nauče ili saznaju – priseća se Petrović.

Tokom proteklih godina koje je provela u Americi, više puta joj se dešavalo da dođe u kontakt sa vojnicima koji su delovali na prostoru bivše Jugoslavije tokom devedesetih godina.

– Većina ljudi je uglavnom čula za rat, ali ne zna osnovne detelje. Dešavalo mi se da naletim na ljude koji su bili tamo u ratu, američke vojnike. To mi je uvek bio veliki šok. Za mene je to osetljiva tema, a kad smo pričali o tome želela sam da znam pre svega gde su bili, kako su oni sve to doživeli tamo i uvek volim da pitam šta misle o tome da li su oni mogli to nekako da spreče, kao te snage koje su dolazile spolja. Verujem da se to moglo sprečiti. Nažalost, teško je sa njima razgovarati, imaju neka svoja uverenja – kaže ona.

Povratak ne vidi kao opciju

Odlazak iz Sarajeva na dve nedelje koji se pretvorio u tri decenije u inostranstvu 7
Foto: Iz lične arhive

Od njenog odlaska na odmor koji se pretvorio u život u drugoj zemlji prošlo je više decenija, a kako se ona menjala, tako se i ratom ranjeno Sarajevo takođe menjalo.

– Mislim da je za nas koji smo u Sarajevu živeli pre rata, veoma teško da se ponovo vratimo i živimo tamo. Očekivanja su veoma drugačija. Naša sećanja i ono kako smo mi živeli je sasvim bilo drugačije nego sada. Provela sam dvadeset godina u Bosni, a već sam trideset godina odsutna. To je mnogo vremena. Postoji velika ljubav, to će zauvek da bude tako, ali i ja sam se promenila kao što se i sve tamo promenilo – evocirala je uspomene naša sagovornica.

Kako kaže, iako se nikada ne zna, povratak ne vidi kao opciju.

– Nemam više veliku želju da se vratim tamo iz razloga što su svi ljudi, koji su meni najvažniji u životu, sa mnom ovde. Verovatno da oni nisu tu, imala bih sasvim drugačije mišljenje. Više ne postoji ni ta potrabe da idem u posetu svake godine. Idem svake druge godine, zajedno sa mamom i sa mojim sinom. Moj sin ide svake godine, sa svojim tatom, svakog leta, bez obzira da li ja idem ili ne. Nikad ne bih rekla da se to ne može desiti, ne znam. Godine prolaze, stvari se menjaju u našim životima, nikad ne znaš šta može da se desi – zaključila je Petrović.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.