Peške za Vučića, ali ne baš sve vreme: Kako teče put Srba sa Kosova ka Beogradu?

Oni su jutros osvanuli u Ljigu, koji je od Gornjeg Milanovca udaljen skoro 40 kilometara.

Čitava maršruta Rudnice-Beograd, koju je ova grupa ljudi planirala da pređe peške duga je više od 260 kilometara.

Prostom računicom dolazi se do podatka da je potrebno da svakodnevno prelaze po 45 kilometara kako bi stigli na miting 12. aprila.

Ako se uzme da je prosečna brzina ljudskog hoda oko 5km/h, a u grupi i nešto sporija, onda dolazimo do podatka da ova grupa svaki dan treba da hoda preko devet sati bez prestanka i tako šest dana uzastopno.

Toliko sati hoda bez pauze, šest dana za redom je ozbiljan poduhvat čak i za dobro pripremljene sportiste, a kamoli za grupu ljudi koji ne deluju da se profesionalno bave sportom.

Možda je to razlog zbog kojeg su joj u pomoć morali da priteknu autobusi.

Aktivisti iz grupe Uzinat ustupili su redakciji N1 video snimak, na kojem se, kako kažu, vidi kako učesnici „marša sa Kosova i Metohije“ bivaju ukrcani u autobuse nedaleko od centra Gornjeg Milanovca.

Iz grupe Uzinat navode da je snimak nastao juče u 18.30 časova u mestu Majdan koje se nalazi 10 kilometara od Gornjeg Milanovca ka Ljigu.

To znači da su šetači do tog trenutka za četiri dana prešli 140 kilometara. Iako je i to mnogo za grupu rekreativaca, ipak nije dovoljno brzo da bi se na vreme stiglo na miting.

Ako je suditi po snimku i matematici, teško je poverovati da je ova grupa uspela za četiri dana da stigne do Ljiga.

Ono što je još karakteristično za ljude koji su krenuli sa Kosova je odbijanje da govore za nezavisne medije, koji sa lica mesta izveštavaju o njihovom maršu.

Ana Novaković: U grupi nema žena, svi sklanjaju pogled od mene i kamere

Reporterka N1 Ana Novaković je pre dva dana izveštavala o kretanju ove grupe od Kraljeva do Preljine.

Kaže da tog dana u koloni nije primetila ni jednu ženu, već da su ne tako dugu kolonu činili mahom mlađi muškarci i naglašava da se tog dana kolona kretala isključivo peške, jer da su koristili neko prevozno sredstvo, to bi bilo snimnjeno.

„Slika koja je na mene ostavila najjači utisak je njihovo sklanjanje pogleda od mene i od naše kamere. Od mene su sklanjali pogled kako ne bi ostvarili kontakt očima u strahu da ću nešto da ih pitam, a glavu su sklanjali od kamere kako ne bi bili snimljeni. Pri tom, svi su imali nešto što im skiva lica – kapuljače, kačkete, marame, šalove…i to se u mojim uključenjima i videlo“, priča Novaković za Danas.

Ona navodi da tokom njenog celodnevnog izveštavanja i više uključenja u program niko iz kolone nije želeo da joj odgovori na pitanje koji je njihov motiv da se upute na ovako zahtevan put peške.

„Moje pitanje svima njima je bilo isto – šta ih je motivisalo da krenu peške za Beograd, jer smatram da čovek mora imati jak i konkretan motiv za tako nešto. Studenti su, na primer, detaljno obrazlagali svoje motive kada su išli peške po gradovima u Srbiji i to je zaista delovalo autentično. Od ovih ljudi umesto odgovora dobijala sam parole: Aleksandar Vučić, podrška predsedniku i država“, kaže reporterka N1.

Ona dodaje da je jedva uspela da dobije izjavu od jednog čoveka, ali da mu ostali nisu dozvolili da kaže do kraja šta je namerio.

„Jedna osoba mi je rekla da nije prenoćila u Kraljevu, pa je moje pitanje bilo da li se onda priključio koloni u nekom trenutku, jer mi je to bilo logično. Međutim, u momentu kada je on očito hteo da mi da odgovore, njega ostali iz kolone počinju da dozivaju i fizički ga sklanjaju kako ne bi odgovorio na moja dalja pitanja“, navodi Novaković.

Ona naglašava da prilikom izveštavanja nije imala neprijatnosti od strane ove grupe ljudi.

„Za razliku od moje koleginice Sanje Kosović, koja je imala velikih problema sa grupom iz Novog Sada koja pešači za Beograd, jer su je vređali i praktično joj onemogućili da dalje izveštava, meni niko nije uputio nijednu uvredu, niti mi je iko bilo šta dobacivao. Oni sa mnom samo nisu hteli da komuniciraju i trudili su se da im kamera ne snimi lica“, zaključuje Novaković.