„Nedostaje taj poziv u 11.30“: Poslednji razgovori urednika Danasa s Koraksom

Kao izvršni urednik lista Danas sa Koraksom sam svakodnevno razgovarao o dnevnopolitičkim ili društvenim događajima, trudeći se da ga što bolje informišem i objasnim kontekst događaja koji bi mogao da mu bude potencijalna inspiracija za karikaturu.

Ti razgovori, koje smo mesecima svakodnevno vodili, bili su raznovrsni i kao i uvek sa ljudima – nekad zabavni, inspirativni, nekad jako teški, naročito kad bi pokušavali da izbrusimo ideju. A ideja je nekad bilo pregršt.

Silno smo se, recimo, ispričali oko Mrdića i njegovih zakona. Koraks prvo traži tačno objašnjenje šta su i koja je njihova posledica, objašnjavam sažeto, pomenem Venecijansku komisiju- i odmah sledi akcija – Vučić i Mrdić na gondoli veslaju.

Kad je već bilo izvesno da će Vučić da promeni mišljenje oko Mrdićevih zakona.

– Je l‘ ovo što je Evropska komisija kritikovala Mrdićeve zakone pa Vučić rekao da će biti promenjeni znači da su zakoni pali, pita Koraks.

– Možete da nacrtate da ga drži iznad kante za smeće, odgovaram.

To je i nacrtao, samo što je Mrdić već tada bio u slobodnom padu ka kanti. Baš kao i njegovi zakoni.

Znate, kad vas čovek tolikog životnog i profesionalnog iskustva tretira kao ravnopravnog sagovornika, nekog kome daje otvoren pogled u svoju majstorsku, umetničku radionicu i pritom i način nastanka karikature kojima se već decenijama iskreno divi, smatrajući ih za oštrije od mnogih tekstova i intervjua, ne možete a da ne budete zadivljeni kad vam ponudi uvid u svoj način rada i razmišljanja.

Svakog dana oko 11,30 mobilni telefon bi zvonio i sa druge strane se čuo Koraksov glas – Zdravo, Rokniću. Vidi, nešto sam smislio, zanima me šta misliš…

Često se javljao i uveče, naročito ako čuje nepovoljne vesti oko moguće prodaje Danasa, N1, Nove i Radara. Brinulo ga je kako će se to, osim na redakciju, odraziti i na njega.

– Misliš da će da me cenzurišu, zabrinuto bi upitao.

– Nema razloga. Ako Vas cenzurišu, onda će i nas, a to onda dalje znači da ćemo preći negde drugde. Tako da Vam je jasno da nastavljate u istom ritmu, odgovarao bih spremno.

Dešavalo se da Koraks nema dovoljno jaku ideju, koju bi mogao da pretoči u karikaturu.

– Sve je to nedovoljno kad nema štosa, rekao bi i nastavio: Znaš onaj vic o Ivanuški? Ivanuška pijan, ali bi da popije još koji gutljaj votke, a pošto se obe flašice rakije nalaze kod njegovog druga, Ivanuška pokušava da ih osvoji obećanjem da će prestati da pije. Njegov drug iza leđa, u jednoj ruci drži flašicu, bombicu votke, a i u drugoj drži bombicu votke i pita ga u kojoj ruci je flašica. Na to mu Ivanuška zamišljeno odgovara – dumaj (misli), Ivanuška, zaključuje trijumfalno Koraks. Smejemo se.

– Tako da, ode Ivanuška da duma, šeretski, kroz osmeh, kaže Koraks.

U Koraksovom slučaju oduvek mi je bilo fascinantno to neverovatno sažimanje stvarnosti, događaja, karaktera, političkih poruka i reagovanja u samo jedan crtež, koji je otrovniji i slikovitiji od brojnih novinarskih tekstova i komentara. Sažetiji čak i od psovke. Sad shvatam da zapravo nikad i nije opsovao.

Jedan dan zove Koraks iz bolnice. Usred razgovora, Koraks jaukne.

– Ubola me ova gospođa u ruku.

Naravno, počnem da se smejem, jer mu je medicinska sestra prišla da uzme krv za analizu. Kako mi je to rekao, nastavlja.

– Sad me zapanjeno gleda, kaže ozbiljno Koraks. Zamišljam scenu i smejem se.

Potpuno razumem zašto su svi glavni urednici Danasa – Grujica Spasović, Mihal Ramač, Zoran Panović, Draža Petrović, taj luksuz i zadovoljstvo razgovora sa Koraksom zadržavali za sebe. Takva salva ideja i iskričavosti duha i traganje za jakom idejom zaista se retko viđa. I da, bila je potpuno zarazna.

Priča kako je tadašnji predsednik Srbije, Milan Milutinović skupljao njegove karikature i da ga je čak i zvao u Predsedništvo na kafu. Tada mu je rekao da se Slobodan Milošević nikad nije uzbuđivao zbog njegovih crteža i da mu je smetalo jedino to što Miru Marković crta debelu i sa cvetom u kosi, jer ga tada više nije nosila. Dodaje da je Boris Tadić kao predsednik Srbije kupio nekoliko njegovih originalnih karikatura, uramio ih i pozvao ga na kafu u Predsedništvo.

Naš poslednji razgovor izgledao je upravo onako kako ga je nedavno opisao moj kolega, drugar i saborac – glavni urednik Danasa Dragoljub Draža Petrović. Pozvao sam ga oko 12 sati, u pauzi seminara u Šapcu.
– Gde ste, Korakse, kako ste danas, pitam, dok se u pozadini čuje muzika i žamor.

– Dobro je, došli su mi Tanja i Uroš (ćerka i sin), a ovde su organizovali druženje pacijenata i lekara, medicinskih sestara, bolničara i osoblja, uz ručak, kaže raspoloženo Koraks.

Brzo nastavlja – A što si isekao karikaturu lokomotive koju sam objavio 1992. u njujorškom Tajmu? Ona ima i drugi deo. Objašnjavam mu šta se desilo i razume, ne ljuti se.

Pita da li ćemo da obeležimo njegov rođendan 15. juna, na šta odgovaram da spremamo ideje za poseban dodatak tim povodom. Nekoliko sati kasnije glavni urednik Draža javlja da je Koraks preminuo. Potpuni šok. Naročito saznanje da nikad više nećete čuti dobro poznati glas sa druge strane telefona.

Nedostaje taj poziv u 11.30, Korakse.
Ali, ne brinite Korakse, nastavljamo razgovore i razmatranje ideja za karikature.
Servus, kako ste voleli često da kažete!
I tako sve do bolje vlasti i Srbije.

Nerealizovane karikature

Iz naših razgovora ostalo je dosta nerealizovanih ideja za karikature.

– Vučić kao vračara gleda u čarobnu kuglu u kojoj se pojavljuje transparent – Studenti pobeđuju!

– Mogao bih da nacrtam Mrdića na venecijanskoj gondoli kao gondolijera, a Vučić mu u ronilačkom odelu buši gondolu.

– Orban sa koferom para i stvari beži, a za njim trči Vučić.

– Putin baca strelice pikada u metu (mapa sveta) sa nuklearnim raketama.