Postpolitičarka DDR-ovskog porekla

Ko je Angel Merkel? Rođena 1954. g. u Hamburgu, odrasla u DDR(u) kao ćerka evangelističkog pastora, doktorka fizike i „devojčica“ u Kolovom kabinetu, kako ju je Helmut Kol očinski nazivao.

Ima onih koji u enigmi političkog uspeha Angele Merkel vide njenu političku socijalizaciju u DDR(u), odnosno rano kondicioniranje u vladanju onim što se orvelovski naziva doublespeak. U pitanju je kriptična mimikrijsko-kameleonska tehnika prilagođavanja oficijelnoj liniji „naviše“i istovremeno opozicionoj liniji „naniže“. Merkel je takvo umeće harmoničnog splitanja kontrapunktskih linija dovela do savršenstva. Brušenje tog talenta je teklo od pionirske organizacije, preko socijalističke omladinske organizacije FDJ (Freie Deutsche Jugend), te preko organizacije nemačko-sovjetskog prijateljstva do SED (Sozialistische Einheitspartei Deutschlands).

Nedavno je objavljena knjiga dvojice žurnalista zaposlenih u medijskom koncernu Špringer, kolokvijalno poznatom kao „Springer-Presse“, Ralf Georg Reuth und Günther Lachmann: „Das erste Leben der Angela M.“, Piper Verlag, München 2013. – („Prvi život Angele M.“). U njoj autori nastoje da na osnovu dokumenata iz arhiva i višestrukih razgovora sa saučesnicima i svedocima pokažu da naša slika o životu Angele Merkel do njene trideset i pete godine ne odgovara realnosti njenog pristajanja uz ideologiju DDR, odnosno da je njeno okretanje „demokratskom socijalizmu“ usledilo tek nakon Gorbačovljeve „glasnosti“ i „perestrojke“. I dosad se znalo da Merkel nije bila aktivni opozicionar, već da je sa sistemom imala oportunistički aranžman. Sasvim je irelevantno da li je ona u jesen ili zimu 1989. pristupila demokratskom pokretu ili da li je pro forma bila portparol za kulturu FDJ pri Akademiji za nauku ili sekretarica za agitaciju. Ma u kojoj joj se pripisivala lojalnost DDR(u), ona se ne može smatrati stubom ondašnjeg sistema. Tom fazom njenog života bavi se i Stefan Kornelius u knjizi „Angela Merkel: Die Kanzlerin und ihre Welt“, Hoffmann und Campe, Hamburg 2013. („Angela Merkel: kancelar i njen svet“). Kornelius, redaktor u „Süddeutschen Zeitung“ u Minhenu, je apodiktičan: „Merkelova nije bila opozicionar“. Njoj je nedostajala hrabrost da javno oponira. Ali sa druge strane nije ni režim prihvatila. Kornelius parafrazira Merkelovu, koja veli da je velika prednost DDR epohe bila u tome što su se svi naučili da ćute. To je bila strategija preživljavanja. U tom principu Kornelius vidi i ključ za razumevanje psihograma današnje kancelarke, njenu diskretnost i njenu distanciranost. Njoj je potrebno mnogo vremena da bi nekome ukazala poverenje. To stoji u gruboj opreci sa površno insceniranim „poverenjem“, oličenom u demonstrativnom grljenju i poljupcu, odnosno oslovljavanjem per tu (sa „ti“) sa Sarkozijem ili sada sa g. Holandom, kao i sa ovim ili onim liderom drugih zemalja.

Kornelius je posvetio dobar deo knjige spoljnoj politici Angele Merkel, njenoj slici o Rusiji, Americi, Kini i njenoj borbi u evropskoj krizi. Kornelius veli: „Ona nije tražila krizu, kriza ju je sustala“, kao i „Bez krize njena uloga kancelara bi bila znatno manja“ i „Nijedan prethodni kancelar nije imao takvu znatnu ulogu u spoljnoj politici“. U tim trima tezama se oslikava sva dubina ambivalentnosti njenog kancelarskog mandata. Šta iz te „evrokrize“ izniče, odnosno kakva odgovornost i vodeća uloga? Kornelius vidi tu ulogu „poluhegemonijalnom“, za druge je ona jednoznačno hegemonijalna. Autor ukazuje na kontrast u odnosu na njenog prethodnika koga zove „Gazprom-Šrederom“, aludirajući na lobističku ulogu prethodnog saveznog kancelara u ruskom koncernu „Gazprom“. On parafrazira anonimni izvor iz bližeg okruženja Merkelove, po kome je reč o „perfektnoj postpolitičkoj političarki“. Postpolitički u ovom kontekstu znači „ni po koju cenu se ne vezati za samo jednu varijantu, već „laissez faire, laissez aller“, prepustiti da stvari teku same od sebe, nikada samo jedno ubeđenje zastupati, ostati fleksibilan i vrebati zgodan čas“. Kornelius, u političkom smislu, u tome ne vidi „negativna svojstva“.

Stefan Hebel, žurnalista kod „Frankfurter Rundschau“, veoma je oštar kritičar Merkelove. On u knjizi „Majka blamaža. Zašto naciji nije potrebna Angela Merkel i njena politika“ (Stephan Hebel:“Mutter Blamage. Warum die Nation Angela Merkel und ihre Politik nicht braucht“;Westend, 2013, čiji naslov svojom ironičnom inverzijom asocira na Brehtovu dramu „Mutter Courage“), tvrdi da „nikome u Nemačkoj dosad nije pošlo za rukom da doslednije deluje na račun većine i da ujedno zadobije veće simpatije te većine“. Hebel prigovara Merkelovoj da je postala „neoliberalna učiteljica Evrope“, na štetu Evrope i Nemačke, te je to povod za stid, ukor i osudu. Duet Merkel/Šojble (ministar za finansije u njenom kabinetu) prinuđuju evropska finansijska tržišta na politiku rigorozne štednje (osteriteta). To su tržišta, veli Hebel, od kojih je Nemačka imala profit, te je reč o „permanentnom manevru obmane“ koju praktikuje Merkelova, a koju njeni poklonici nazivaju „obzirnom i pragmatično delujućom majkom nacije“ ili „menadžerkom krize sa stabilnim nervima“. Hebel misli da će Nemačka takvom politikom doživeti ekonomski brodolom kada Kina i druge zemlje budu izgubile kapacitete uvoza.

Jedna irska žurnalistkinja sa dugogodišnjim iskustvom dopisnika iz Berlina, Judy Dempsey: „Das Phänomen Merkel: Deutschlands Macht und Möglichkeiten“, Edition Körber-Stiftung, Hamburg 2013., („Fenomen Merkel: Nemačka, moć i mogućnosti“), odlučnija je u svojoj kritici. Ona veli da Merkelova „vodi politiku Evrope bez emocionalnog angažmana i strasti/pasioniranosti“, da Ameriku smatra za „nevoljenog velikog druga“, a politiku integracije „rasipanjem potencijala“ i da ne mari za armiju. Njena knjiga je pamfletistička polemika protiv „primata pragmatizma“. Dempsey veli „Bez vizija i ciljeva politika ostaje prazna. Nemačka mora ponovo da bude spremna da preuzme vodeću ulogu u Evropi. Kancelar za to ima i moći i mogućnosti. Trebalo bi da oba svojstva najzad koristi“.

Popularni žurnalista iz redakcije „Bild“, Nikolaus Blome, napisao je knjigu naslovljenu:“Angela Merkel – umetnica oklevanja“ (Nicholaus Blome: „Angela Merkel – Die Zauder-Künstlerin“, Pantheon Verlag, München 2013). On povlači lični facit nakon desetogodišnje uloge dopisnika iz parlamenta/Bundestaga koji naziva „ludom-kućom“. On je „rame uz rame“ sedeo i razgovarao sa Angelom Merkel, koja je za njega „umetnica oklevanja/kolebanja“. Blomeova knjiga je psihogram kancelara pisan sa simpatijom, u svakom slučaju bez razarajuće zajedljivosti i averzije. On veli da se kancelar boji letenja helikopterom i da se vrlo često služi skarednom rečju za ekskremente – „Scheiße“.

Profesorka teorije književnosti, Gertrud Heler, koja je savetnik mnogih privrednika i političara, napisala je pamflet „Kuma. Kako Angela Merkel prepravlja Nemačku“ (Gertrud Höhler: „Die Patin: Wie Angela Merkel Deutschland umbaut“, Orell Füssli, 2012), u kome je reč o kancelarki kao o „kumi“ koja vuče konce poput vođe nekog klana mafije. Za nju je Merkelova jednom liberalna, drugi put konzervativna, malo hrišćanski-socijalna, odnosno bez „stabilnih vrednosti i normi“. Merkelova ne nudi nikakva obećanja, moralne norme su postale masa za manevrisanje, čime je u novoj Nemačkoj Angela Merkel postala „centralistički regent“. Za Ralfa Bolmana – Ralph Bollmann:“Die Deutsche: Angela Merkel und wir“, Klett-Cotta, Stuttgart 2013., novinara „Frankfurter Allegemeine am Sonntag“, zasluga Merkelove je u onome što se najbolje na italijanskom može izraziti – governabilitŕ. Bolman anegdotički izveštava o strahu Merkelove od Putinovog psa, koji se pri privatnoj audijenciji svakoga puta najrađe kancelarovim nogama privodi. Zašto Merkelova toliko drži do Grčke u Evropi? Bolman vidi odgovor u činjenici da su navodno Kinezi saopštili Merkelovoj da je za njih Evropa bez Grčke nezamisliva. Bolman veli da je njen strah od privredne potčinjenosti Nemačke Kini neizmerno veliki.

Slika o Angeli Merkel oscilira od obožavanja do čuđenja. Nestor nemačke filozofije, Jirgen Habermas, u jednom nedavnom komentaru za hamburški „Špigel“, odao je priznanje Merkelovoj, nazvavši je „oštroumnom“, dodavši da „javnoj dimenziji njene ličnosti nedostaje svako jezgro“, odnosno da je ona „u postojanom oportunističkom kalkulisanju za svoj politički opstanak“. Na jednom mestu Habermas to zove „tranquillistisches Herumwursteln“, izraz koji je teško prevesti na srpski – približno bismo ga mogli preneti kao „mirno dovijanje“. Blome veli da je za nju „politika insceniranje pojedinačnih odluka“. Ona ne rešava političke probleme odjednom, već ih razlaže u niz manjih, te im usitnjenim, jednom za drugim, prilazi. Ona u svojoj neodređenosti izaziva fascinaciju. Kornelius to zove „Misterija-Merkel“, te je dekonstrukcija ličnosti i logike njenog delovanja per definitionem otežana.

Na pitanje koja je centralna zasluga Angele Merkel nakon osmogodišnje vladavine nije dat odgovor. Nemačkoj preti, vele analitičari, stagnacija u globalnoj ekonomiji, a kao politički lider Merkelova je ostala bez ambicija. Možda njen politički uspeh počiva upravo na tom paradoksu. Svojom protestantskom etikom radinosti i askeze (Maks Veber), ona ostavlja duboki utisak na Nemce, koji se, budući da im je taj poriv svojstven, sa njom identifikuju. Uopšteno bi se moglo reći da je srž u knjigama o Angeli Merkel to da je ona ogledalo u kome Nemci vide sebe, skeptične i predostrožne, sa averzijom prema rizicima i promenama.

Politički analitičari i komentatori vele da su znatni izgledi da će Angela Merkel na predstojećim saveznim izborima sa svojom frakcijom dobiti većinu, odnosno da će na pragu 60. godine kao politički „popstar“ nastaviti treći mandat u svojstvu kancelarke. Svaka demokratska zemlja ima političare koje je zaslužila.