Potrebna reforma visokog obrazovanja

Međutim, ispiti se vrlo rigorozno ocenjuju, jer se, pre svega, zahteva da studenti pokažu visoku sposobnost kritičkog mišljenja i razumevanja gradiva, pa se pretpostavlja da ako su sposobni da to urade na dva pitanja, mogu to da urade i na ostalih osam. Ispiti su uvek pismeni i studenti, pre svega, vežbaju da pišu koncizno i precizno, kao i da pokažu sposobnost analitičkog i argumentovanog mišljenja. Ocene u prvoj godini se ne računaju u prosek, što po mom mišljenju nije dobro, ali to takođe znači da imate samo dve godine da pokažete svoje vrednosti – kaže za Danas Marina Simić, koja je nedavno doktorirala na Univerzitetu u Mančesteru na Odeljenju za socijalnu antropologiju.

Nakon što je tri godine radila kao asistentkinja na više predmeta u Mančesteru, u februaru ove godine je odlučila da se vrati u Srbiju. Marina je završila studije etnologije i antropologije na beogradskom Filozofskom fakultetu i studije srpske i opšte književnosti na Filološkom fakultetu. Pohađala je glavni program osnovnih dodiplomskih studija na Beogradskoj otvorenoj školi (BOŠ) i jednogodišnji dodiplomski kurs Centra za ženske studije, koji se sada nalazi na Fakultetu političkih nauka. Tokom osnovnih studija bila je mlađa saradnica na programima antropologije u Istraživačkoj stanici Petnica, kao i demonstratorka na glavnom programu BOŠ-a.

– U vreme dok sam studirala pojedni profesori nisu dolazili na predavanja ili su govorili o temama koje nisu bile u vezi s nastavnim planom i programom, pa mi je često bilo korisnije da vreme provedem čitajući kod kuće. Time ne želim da kažem da su neki moji profesori bili nekompetentni za predmete koje su predavali, većda svoja predavanja nisu prilagođavali potrebama ispita – ukazuje Marina.

Kako ističe, postoje velike razlike u broju studenata i u resursima kojima raspolažu Srbija i Velika Britanija, jer u Britaniji oko 40 odsto stanovništva završi osnovne studije i to je jedna od najprofitabilnijih grana privrede, koja privlači veliki strani kapital, „a onda su i resursi znatno veći“.

– Na primer, za moj rad, najvažnije je bilo što se centralna univerzitetska biblioteka nalazila u okviru kampusa, na pet minuta od moje katedre. To je možda jedna od najvećih razlika u odnosu na Srbiju. Tamo sam mogla da uzmem iz biblioteke 50 knjiga na godinu dana, pri čemu postoji vrlo efikasan elektronski sistem rezervisanja knjiga i produživanja pozajmica. Znam da su resursi u Srbiji ograničeni, ali povećanjem pristupa elektronskim časopisima znatno bi se poboljšao kvalitet rada. Dok sam ovde studirala pristup tim časopisima su imali samo profesori – navodi Marina.

Naša sagovornica ističe da su doktorske studije u Velikoj Britaniji specifično iskustvo. Radni dan je precizno isplaniran, a studenti su toliko posvećeni, pa se ponekad čini da za njih „stvarni život“ izvan doktorata ne postoji.

Prema njenom mišljenju, Srbiji je potrebna korenita reforma visokog obrazovanja, koja će usvojiti neke od postulata britanskog i američkog sistema, „jer bi to omogućilo da naši univerziteti postanu koliko-toliko međunarodno kompetitivni, kao i profesionalni razvoj našim stručnjacima iz različitih oblasti“.

Bez pomoći države za školovanje

Marina Simić kaže da u Velikoj Britaniji osnovne studije društvenih nauka državljane te zemlje koštaju više od 3.500 funti, a strance oko 10.000 funti godišnje, kao i da postoji mali broj stipendija za osnovne studije, a nešto više za postiplomske. Najveći broj domaćih studenata finansira školovanje zahvaljujući kreditima, koje otplaćuju kad počnu da rade.

– Moje doktorske studije finansirala je vlada Velike Britanije, a dobila sam finansijsku pomoći od nevladine organizacije Soros Supplemntary Grant Program i Univerziteta u Mančesteru, dok je magistarske studije finansirao Kraljevski fond Karađorđević. Od naše države nisam dobila nikakvu finansijsku pomoć- ukazuje Marina.