Prevazići predrasude

Zašto, makar i podsvesno osetimo strah? Zašto unapred sudimo o ljudima koje ne poznajemo? Čak i stvaramo o njima stav, gradimo svoje mišljenje za koje skoro tvrdimo da je tačno i ispravno. Na neki način, razmišljamo po šablonu.

Jednom prilikom, dok sam šetala po Knez Mihailovoj ulici i lagano razgledala izloge zadubljena u neke svoje misli, prišao mi je dečak od nekih šest-sedam godina i upitao me imam li sitnog novca da mu dam. Onako, na brzinu sam skoro odbrusila „Nemam“ i okrenula se na drugu stranu. Pogledala sam ga, a on je seo u ćošak, i onako dečije tužno uzdahnuo. Bilo mi ga je žao kad sam ga videla onako tužnog. Prišla sam mu, predstavila se i upitala ga kako se on zove. Pozvala sam ga na sladoled, na šta je on razvukao lice u veliki i lep osmeh. Pogledao me je sa nevericom. Prodavačica nas je pogledala sa pomalo sažaljenja, malo gađenja i malo čuđenja. Ko zna šta joj je prošlo kroz glavu kad nas je videla zajedno, ja u kolicima i dete koje tu svakodnevno prosi. Nasmešila sam se i samo joj rekla „Ne dajte da vas izgled prevari“. Pojeli smo sladoled, a onda smo otišli do obližnje prodavnice gde sam mu kupila nešto hrane i najnužnije stvari.

Shvatila sam tada da, iako se ceo život, i na razne načine, borim protiv predrasuda, i iako sam mislila suprotno o sebi, u stvari imam puno predrasuda. Kao osobi sa hendikepom, već mi je postalo uobičajeno da ljudi, baš kao i žena koja je prodavala sladoled, gledaju u mene sa puno predubeđenja o mom životu, i sa još više predrasuda. Ja sam se ceo život susretala sa preprekama i predrasudama. Ali, kao što vidimo, niko na njih nije imun. Malo mesto kao što je Knin, u kome sam odrastala, obično živi nekim svojim zatvorenim životom, ispunjen mnogim predrasudama, a predrasude su po meni najveća barijera koju u životu treba preći.

Da li se sada preispitujete kako vi doživljavate druge ljude? Da li shvatate koliko smo spremni da unapred sudimo o ljudima o kojima tako malo znamo? Da u stvari još puno treba da učimo?

Sa predrasudama se osoba sa hendikepom suočava na svim poljima. Većina vas posmatra sa stanovišta šta ne možete, a ne kolike su vam mogućnosti, koliko želite i šta sve znate. Kad krene u školu, druga deca i nastavnici već imaju neko svoje viđenje ko ste i koliko možete iako još ni sami niste upoznali svet. Kad želite da radite, opet dobar deo poslodavaca misli da u takvog radnika ne vredi ulagati i da će mu zbog hendikepa doneti samo više troškova nego dobiti, i da verovatno i nisu dovoljno edukovani za obavljanje posla za koji konkurišu. Naravno, to nikad neće priznati, ali je zato široka paleta sitnih izgovora uvek na raspolaganju.

Neznanje stvara strah (od nepoznatog). Iz straha se rađaju predrasude. Predrasude nas opet plaše i na neki način nas blokiraju da priđemo nepoznatom i bar malo bolje ga upoznamo. Meni često prijatelji sa kojima se družim malo duže kažu da moj hendikep na neki način i ne primete, to jest, prihvataju ga kao deo mene i bila bih im verovatno neobična da se odjednom pojavim visoka i da hodam. Međutim, često mi se dešava da ljudi koji me ne poznaju, čim me vide počnu da zaziru i na neki način me izbegavaju, jer prvo što uoče je upravo to, moja visina, i moja kolica. Naravno, moj hendikep sigurno jeste nešto sto se prvo uoči, ali to nisam ja, to je samo jedan deo mene, baš kao i boja moje kose ili očiju, kao moje obrazovanje, kao to što sam nečija ćerka, sestra, tetka… i još puno toga.

Zato, sledeći put kada vidite ljude koji imaju hendikep, koji prose, koji imaju drugačiju boju kože, ili se po bilo čemu vidno razlikuju od većine, pokušajte da im ne sudite pre nego što o njima nešto saznate. Možda otkrijete da nisu puno drugačiji od vas, i da smo negde svi drugačiji na svoj način.