Putokazi Ivana Đurića

Umro je u Parizu, gde je poslednjih godina uglavnom boravio, a političkim bićem bio je na Balkanu. Dakako – na Balkanu, jer nije bio samo u rodnom Beogradu, zavičajnom Kragujevcu, zapadnoj Srbiji već se političkim mišljenjem i aktivizmom nalazio u svim krajevima pređašnje Jugoslavije koja je gorela u sukobima nacionalista. U Parizu je sa Vidosavom Stevanovićem i grupom istomišljenika osnovao Pokret za demokratske slobode, u kome je okupljao sve koji su mogli dati doprinos okončanju ratnog pakla i demokratizaciji zemalja u region. S obzirom da je kao kandidat za predsednika Srbije na prvim slobodnim izborima 1990. godine bio poražen a potom obeležen kao opasan prozapadni antidržavni intelektualac, rad u Srbiji tih godina nije mu bio omogućen.

Tih godina s mukom, strahom i mnogo teškoća gradili smo nezavisne medije u mraku represivnog režima i sukobima zahvaćenom prostoru zapadne Srbije, a pomoć koju nam je moralno, politički pa i finansijski pružao Ivan Đurić iz svojih pariskih dana bila nam je veoma značajna. Danas kao piscu ovih redova i poznavaocu i saradniku Ivana Đurića, posebno mi teško pada podsećanje na dane kada je kradomice morao da dolazi u rodno selo svojih predaka – Zaovine na Tari, gde je imao i kuću za odmor.

Podsećanje na Ivana Đurića danas je više od puke kalendarske godišnjice, najpre zbog činjenice da se današnja Srbija suočava sa skoro istim onim izazovima sa kojima se na regionalnom i međunarodnom planu suočavala pre 20 godina. Na personalnoj strani, sa stanovišta aktera političke stvarnosti i njihovih ideologija, takođe se skoro ništa (ili tek nešto) promenilo. Samo je alternativna scena desetkovana, opozicija devastirana a političke opcije modernizma, reformizma i socijalnog karaktera skrhane!

Šta bi nam danas naši mrtvi rekli na to, da kojim slučajem neko može da im došapne sastav današnje političke scene i sadržinu današnjeg političkog diskursa Srbije?! Ivan Đurić, kao i mnogi drugi, ne bi verovali da Srbiju putem evropskih vrednosti (valjda) vode upravo delovi i celine onih stranaka koje su pre dve decenije bile na tom istom putu ali u suprotnom smeru! I ne bi ta činjenica mnogo ni smetala, osim svog grotesknog ili crno-humornog odijuma, ukoliko se pokaže i dokaže da je reformsko i modernističko opredeljenje sadašnje političke elite realno i iskreno. U tom smislu sve ideje o modernizaciji Srbije, uključujući i onu o „bolnim odlukama“ o „vekovnoj kolevci“ pa i neminovnosti izbora između Istoka i Zapada, i dalje su aktuelne na način kako je to opisivao profesor Đurić: „… Aršinom dugog trajanja mereno, mi taman i ako hoćemo, nemamo kuda izvan 'zapadnog' vremena i 'zapadne' civilizacije, u kojima smo. Što brže shvatimo da je 'zapad' i na svim našim balkanskim granicama, i na Sredozemlju bar koliko i u 'Zapadnoj Evropi“, to bolje po nas. Jer, 'zapad' nije niti konfesija niti 'etnogeneza', on može biti i to, ali on je, pre svega, radost kulturne komunikacije…“ (“ Istorija – pribežište ili putokaz“, prof. dr Ivan Đurić, „Svjetlost“, Sarajevo 1990. i AKC Civis – Kragujevac, 1998)

Koliko su ideje i nauk Ivana Đurića, kao istoričara i političkog mislioca sveže, vredne i ovovremene može pokazati i obiman idejni i tematski opus zbornika pod naslovom „Vlast, opozicija, alternativa“, koji je pre pet godina objavljen u Beogradu. Priredivši ovaj zbornih radova Latinka Perovića sa saradnicima Sonjom Biserko i Seškom Stanojlović kao članicama Uređivačkog odbora, jasno je ukazala na sav značaj, savremenost i još uvek živu aktuelnost ideja suštinske borbe za normalnu državu, zajednicu i politiku u Srbiji.

„Većina tekstova Ivana Đurića objavljena je u stranim listovima, ali ne samo zato što je on 1991. godine živeo i radio u Parizu i bio im, takoreći, pri ruci. Na zanimanje za njegove poglede u svetu, u zemlji se odgovaralo njegovom marginalizacijom i sistematskim sužavanjem prostora za delovanje. Vlast je njegove ideje smatrala subverzivnim, opozicija ih je ignorisala, šira javnost je bila indiferentna. Međutim, sa njegovim idejama koje su bile na tragu alternative i koje su bile vrlo srodne potonjim idejama Zorana Đinđića, srpska politička scena je, bar potencijalno, bila pluralnija više nego što je dopuštao konsenzus oko stvaranja nacionalne države: svi Srbi u jednoj državi. To je jedan razlog za objavljivanje knjige „Vlast, opozicija, alternativa“. Drugi razlog leži u uverenju priređivača da bez ovakvih knjiga nije moguće napisati istoriju srpske intelektualne elite. Tek pojedinačne biografije njenih pripadnika, i to u nevelikom nizu, omogućavaju da se otkriju napetosti u svakom od njih i podele među njima. Ko je, na primer, Ivan Đurić? Profesionalno, istoričar, univerzitetski profesor, javni radnik. Politički, komunista nije bio, ali ni antikomunista; najbliže su mu bile liberalne vrednosti i deklarisao se kao liberal“, zapisala je Latinka Perović u knjizi „Vlast, opozicija, alternativa“.

Moglo bi se danas sa pomešanim osećanjima razmišljati i govoriti o idejama i delima profesora Đurića. Đurić bi, kako je i sam apostrofirao u jednom intervjuu, bio zadovoljan činjenicom da današnja Vlada Srbije korača putem Evrope i njenih vrednosti, bez obzira što taj put krče neki od onih pojedinaca koji su u vreme Ivana Đurića bili u suprotnom smeru orijentisani. Ipak, mogao bi biti i zabrinut nad činjenicom da Srbi jesu živi i na okupu, ali da siti još uvek nisu!

Autor je profesor na Fakultetu za medije i komunikaciju Univerziteta Singidunum u Beogradu