Rađanje čoveka je veličanstven doživljaj

 Onda smo se preselili u selo Prilike, šest-sedam kilometara od Ivanjice, i najlepši deo svog života ja sam proveo u Prilikama. Kada se šalim, kažem da su Japanci odredili da su Prilike centar sveta, i tu je onda izgrađena satelitska stanica. Živeo sam u Prilikama do 63. Sećam se tih putovanja od Prilika do Užičke Požege. Išlo se autobusom ili čak nekim kamionom. Pozadi, ispod otvorene cirade bile su dve klupe, a kako nije bilo asfalta, nego makadamski put, dizala se prašina, pa kada stignemo u Požegu, niko nikoga ne prepoznaje. Lice ti je čisto samo onoliko koliko možeš da dohvatiš jezikom oko usta.

***

Bio sam učiteljsko dete, i kada sada gledam slike iz prvog, drugog, trećeg razreda osnovne škole, vidim da sam ja jedini od sve dece imao cipele, a ostali su nosili neke kondure ili su bili bosi. Bio sam i lepo obučen, i lepo obuven, mada se sećam da kad god je otac hteo da mi kupi cipele, vodi me u prodavnicu i kaže: – Probaj ove… Ja probam, kažem ove su mi taman, a on kaže: – Dajte mu dva broja veće, porašće mu noga! Tako sam ja stalno nosio cipele dva broja veće očekujući da mi poraste noga koja nikako nije rasla brzinom kojom su rasli brojevi cipela.

***

U gimnaziju sam pošao u Gornjem Milanovcu. Tu završim tri razreda, a četvrti u Beogradu, u Trinaestoj beogradskoj gimnaziji. Fakultet sam upisao 1968, čuvene po studentskim demonstracijama, zbog kojih nam je prijemni ispit pomeren sa juna na septembar. A te 68. desilo se još nešto što je bilo vrlo značajno za mene – upad Rusa u Čehoslovačku, u avgustu. Mog oca su mobilisali, i onda se on javlja posle nekih sedam dana i kaže mi: – Upisuj se gde znaš, samo nemoj da ideš u vojsku ! Situacija je bila vrlo nezgodna. On je bio tenkista i čuvali su Batajnički aerodrom. A Rusi su ušli u Čehoslovačku tako što se prvo spustio avion iz koga su izašli tenkovi, blokirali aerodrom i više nikoga nisu ništa pitali… Rusi su tražili da se i kod nas spusti avion na Batajnički aerodrom. Naši su to dozvolili, ali su rekli : – Ako iz aviona počnu da izlaze tenkovi – mi pucamo ! I avion se spustio, ali ništa nije izlazilo. Oni su sedeli unutra neko vreme, a onda se avion podigao i otišao.

Hteo sam da studiram biologiju, ali pošto je otac rekao bilo šta, jedan moj drugar i ja se prijavimo na medicinu. Tamo je bio prvi prijemni 1, 2. i 3. septembra, ja sve to položim i dalje me ništa nije zanimalo. Studiram ja, na prve tri godine su ti opšti predmeti i tek na trećoj imam prvi susret sa pacijentima. Neke babe i dede, ja im merim pritisak, dosadno, ništa mi se to ne sviđa. Zamalo što nisam pao tu treću godinu koliko sam se razočarao. Ali malo po malo, dođem na petu godinu. Uđem u nešto što se zove internat, a što je obaveza da se provede deset dana u porodilištu. Sećam se, bio je novembar 1972. A u martu te godine bila je epidemija variola vere pa su žene koje su ostale trudne masovno abortirale. Tako je, kada sam ja došao u porodilište, bilo jedva dva do tri porođaja dnevno, ali to što sam video bilo je čudesno i na jedan poseban način me vratilo u detinjstvo. Naime, kada sam kao dete živeo u Prilikama tih šezdesetih, ja sam skoro svake večeri sedeo na ogradi zadružnog obora i posmatrao kako se prase bele, Jorkšir krmače… To mi je dozvoljavao moj drugar Mlađa Miletić, seoski svinjar… I kada krmača oprasi više prasića nego što ima sisa, ja uzmem najlepše, proglasim ga za trinaesto, Mlađa mi ga da i ja ga nosim kući… Hranim ga na cuclu, a kada malo poraste prase ide sa mnom u školu. Imao sam i vučjaka koji mi prase iz škole vraća kući, zbog čega je ono imalo otiske njegovih zuba… Sve me je to strašno zanimalo i kada sam došao u porodilište, to me je jako podsetilo na moje prasilište iz detinjstva. Tada sam rekao sebi : – Ovo je prava stvar za tebe! I nikada se nisam pokajao. Tu sam bio i na stažu, i kopao sam rukama i nogama da me primi tadašnji direktor ginekološke klinike Narodni front, profesor Dragomir Mladenović. Profesor Mladenović je najveće, neprevaziđeno ime u našoj ginekologiji. Primio me je i ja sam za četiri, pet godina koliko sam radio dok je on tu bio pokušao da shvatim njegovu misao čija je suština da najkraćim putem treba stići do cilja, ako hoćeš da budeš uspešan u ovom poslu. A vrhunac je kada se laiku čini da je sve tako lako da bi i on mogao to da izvede.

***

Dosta sam radio u porodilištu. Bio sam i načelnik porodilišta, mnogo sam dežurao, a plašio sam se da će mi proći specijalizacija a da neću videti sve ono što se u akušerstvu može dogoditi. Sećam se da sam na trećoj godini specijalizacije godinu dana dežurao na drugi dan. Ako se uzme u obzir da je prosečno bilo dvadeset porođaja dnevno, i da sam u porodilištu od dvanaest sati pa do ujutro, znači da negde oko petnaest porođaja pripada dežurnoj ekipi, a od toga sam ja sproveo minimum deset porođaja. Dakle, samo za godinu dana obavio sam oko 1.500 porođaja. Ako se to pomnoži sa brojem godina koliko sam proveo ovde, onda ta računica pokazuje da sam izveo oko 15 000 porođaja. Već sam doživljavao da porodim ženu, pa prođe dvadeset dvadeset pet godina, pa porodim njenu ćerku …Tako sam porodio ženu svog druga Žarka Zečevića, a sada sam porodio i ženu njegovog sina, rodila mu je unuke… Veličanstven je doživljaj rađanje čoveka, nešto neopisivo lepo. Mislim da sam prošao kroz sve što postoji u akušerstvu. Tu za mene nema iznenađenja, a o tolikom broju dece koja su rođena mnogo ne razmišljam.

***

Akušerstvo je na neki način negativno evoluiralo. A nekada je bilo viteška stvar. Čekaš da se žena porodi, pa procenjuješ da li plod može da prođe kroz porođajni kanal , pa procenjuješ na osnovu svog iskustva koliko plod još može da izdrži… Veliko umeće. A sada je to umeće na neki način eliminisano zahvaljujući velikom procentu carskih rezova. Bilo kakav loš signal da dobiješ tokom porođaja, to rešavaš carskim rezom, tako da se to viteštvo u akušerstvu izgubilo. Stari akušeri su bili mnogo bolji nego ovi mlađi koji su i od mene učili, ali koji su pod pritiskom javnosti došli do toga da se svaki porođaj može završiti carskim rezom.

***

Kao lekar uvek sam se plašio da ne preuzmem ulogu boga. Recimo, zahvaljujući napretku medicine, veštačkom oplodnjom, mi i ženama koje ne mogu da rode omogućavamo da postanu majke. A to se na neki način kosi sa prirodom, sa nečim što se zove borba za opstanak, što je prirodna selekcija. Sve što ostane trudno –mora da rodi, sve što se rodi – mora da živi, sve što živi – mora opet da ostane u drugom stanju … Čovek je jedino biće koje ne učestvuje u nečemu što se zove – prirodna selekcija. Mislim da čovek tu bitku mora da izgubi, jer se ne možete takmičiti sa nečim što je savršenstvo do kraja. Čovek nije to savršenstvo, i nije dovoljno razumno biće da kaže čemu to vodi. Na taj način preuzima ulogu boga. Kao lekar uvek sam se toga plašio… Ima jedna srednjovekovna izreka koja potiče još od Avicene, a koja kaže: Doktor leči, a priroda izlečuje !

***

O abortusu nikada nisam voleo da razmišljam. Tu sam uvek stajao na strani žena koje su donele odluku, a ja sam samo tu da im kao stručno lice pomognem da ne naprave veći zijan prema sebi, kako bi rekla moja pokojna baba. Dakle, žena je odlučila da prekine trudnoću , dolazi kod mene, moli me da joj pomognem i ja ću to da uradim tako da njoj ne fali ništa. Ne razmišljam o tome da li tako dolazim u koliziju sa nekim što se zove bog… O tome nisam, niti želim da razmišljam. Moj moto je jedna misao Viktora Igoa: Ja u boga verujem, a nijednu crkvu ne priznajem !

***

Bavim se ginekološkom hirurgijom i neke sam operacije doveo do savršenstva. Vrhunac sam postigao u rekonstruktivnoj hirurgiji. Recimo da operišem devojke koje se rode bez vagine, da radim operacije promene pola, da izvodim operacije izmene genitalnih organa. Tu postoji nešto što se zove interseksualizam… To je nesklad između spoljašnjih genitalnih organa i polnih žlezda jedne osobe. Osoba može da ima muške polne organe i ženske polne žlezde, i obrnuto. Takva se pojava zove interseksualizam. Međutim, postoji i pojava transeksualizam, da osoba ima iste polne organe i žlezde, ali da ima psihu, da se oseća kao osoba suprotnog pola… U takvim situacijama se jedino hirurški može pomoći. Takvih sam operacija imao do sada između 700 i 800. Recimo, 350 promena ženskog pola u muški, i oko 400 muškog pola u ženski. Mogu reći da sve osobe koje pređu iz muškog pola u ženski nađu neki svoj duševni mir, budu zadovoljne žene. Osobe koje menjaju pol iz ženskog u muški, zadovoljne su time što mogu da mokre u stojećem položaju. Ne mogu da dobiju falus koji može postići erekciju, ali su zadovoljne i time.

***

Ja sam čovek koji ne funkcioniše na novac. Lova me nikada nije interesovala, funkcionišem na proces proizvodnje. Uzbuđuje me to kada operišem… Ja sam čovek koji se , kada operiše, igra i što je slučaj teži, to me više inspiriše. Hvatam se u koštac sa problemima visokog ranga, ali nikada nisam to radio zato što mi trebaju pare. Ja sam dete socijalizma, meni pare ne trebaju, imam ih dovoljno. Čudim se ljudima kojima nikada nije dosta para, koji govore o nekim milionima evra, koje ja ne znam ni da napišem … Kada smo bili deca, smejali smo se Baja Patku, koji se kupa u svom trezoru, i ja zamišljam te ljude kako uživaju u svojim parama, ali ja to ne mogu. Meni je to smešno. Ja uživam u svojim operacijama, u zoološkom vrtu, u svom kraju, u Bloku 70, gde uređujem čitav kvart. Meni je zadovoljstvo da pokosim travu, da jednom u tri meseca organizujem neki pasulj ili svadbarski kupus, da dovedem muziku… Komšije me obožavaju. U centru Beograda postoji botanička bašta Jevremovac, a ja u Bloku 70 pravim Dušanovac, kao botaničku baštu. Imam tamo i ginko, i rustifinu, i liviodendron… drveće koje Gradsko zelenilo nikada ne bi posadilo, a ja sam to zasadio oko kuće i svi su oduševljeni. Imam milion interesovanja koja mi pričinjavaju zadovoljstvo. Recimo, leti, kada baš nemam šta da radim, odem do Ostružničkog mosta , skočim u Savu i plivam do Beograda. Sava me nosi, ja uživam u pejzažu i tako dođem do svog kraja.

***

Grčka mi je baš prirasla srcu, ne samo zato što je baba moje žene Snežane – Grkinja. Veoma dobro sam naučio grčki. Vrhunac tog mog zadovoljstva bio je prošle godine kada su me pozvali u Grčki kulturni centar da otvorim izložbu povodom pedeset godina od smrti Jorgosa Papanikolaua, koji je izmislio čuveni test. Kada su Grci čuli kako govorim njihov jezik, raspametili su se. Rekao sam im da ni u snovima nisam mogao pretpostaviti kako ću u Beogradu, na grčkom, otvoriti izložbu o Papanikolauu, najvećem istraživaču u medicini koji nikada nije dobio Nobelovu nagradu, a to je sigurno zaslužio. Zaista, mnogo volim Grčku i prokrstario sam mnoga njena ostrva.

***

Kada gledam iz perspektive neke budućnosti, sećam se upravo ovog vremena. Isticao mi je mandat direktora i raspisan je konkurs za to mesto. Razmišljao sam da se ne javim pošto mi je žena teško bolesna, a ja dosta odsutan od kuće. Međutim, onda se desilo nešto jako ružno. Jedna je beba letos umrla kod nas na klinici, u jednoj blizanačkoj trudnoći, i ja sam, naravno, stao u zaštitu lekara koji u tom slučaju zaista nisu krivi. A onda shvatim da uopšte nisu važni ni ti lekari ni beba koja je umrla, nego se taj slučaj koristi da bi neki ljudi bacili ljagu na mene. E, kada sam video koliko je sati, rešio sam da ostanem do kraja, da se borim. To je glavni razlog zbog čega sam ponovo konkurisao za mesto direktora klinike. Onda su krenuli pritisci. Ali, podržao me je ceo kolektiv, i upravni odbor me je legalno ponovo izabrao. A onda je Vlada donela odluku da me smeni i dovede na mesto vršioca dužnosti direktora drugu osobu, koleginicu koja je takođe konkurisala ali je UO nije izabrao. Nije mi to palo nimalo teško.

Odlazim kao pobednik, a neka se vlast svojim jadom zabavi. Vlada je poslala poruku da ljudi poput mene, koji su spremni da život posvete nekom važnom poslu – nisu poželjni, takvi ovoj državi nisu potrebni. Nedavno je bila i proslava devedeset godina postojanja ginekološke klinike u Višegradskoj. Ja sam uredno pozvan , dobio sam pozivnicu, a onda je na dan proslave sekretarica direktora te klinike pozvala moju sekretaricu da joj prenese stav uprave Kliničkog centra kako ja nisam poželjan na toj proslavi. Ja znam da to nije stav mog kolege, direktora, nego da su ga pozvali i to mu naredili. Nemam reči da opišem koliko je meni sve to strašno i odvratno. Umesto da me uzme u zaštitu, ministarka zdravlja, koja je takva kakva jeste u svojoj profesiji, mene je izbrisala gumicom. Ne žalim. Vrlo sam zadovoljan svojim životom.

O SAGOVORNIKU

Dr Dušan Stanojević rođen je 29.11.1949. u Ivanjici. Osnovnu školu je završio u selu Prilike, a gimnaziju u Gornjem Milanovcu i Beogradu. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu 1974. Zaposlio se u GAK „Narodni front“ 1979, a za asistenta na Medicinskom fakultetu u Beogradu izabran je 1986. Magistrirao je 1989, a doktorirao 1996. Učestvovao je u pisanju domaćih i stranih udžbenika iz oblasti ginekologije i akušerstva. Objavio je više desetina stručnih radova u domaćim i stranim časopisima. Postigao je izvanredne rezultate u oblasti ginekološke hirurgije, posebno rekonstruktivne . Do sada je izveo oko 800 velikih ginekoloških operacija. Stručnjaci ga smatraju vodećim ginekologom u zemlji. Sa suprugom Snežanom ima ćerku i dva sina.