Rasprava o Porodičnom zakonu: Psihološkinja kaže da je zabrana fizičkog kažnjavanja dece pogrešno interpretirana

Psihološkinja Radmila Vulić Bojović kaže za N1 da to nije tačno. Ona ističe da fizičko nasilje nad decom nije vaspitavanje, već kažnjavanje i da ostavlja traume deci i utiče na njihovo viđenje sebe.

Javna rasprava o izmenama i dopunama Porodičnog zakona završena je sredinom aprila, a prema najavama, o zakonu bi već u junu mogli da raspravljaju poslanici.

Odredba o zabrani fizičkog kažnjavanja izazvala je najviše polemike u javnosti, a na to je reagovalo i Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju.

Što se tiče zabrane telesnog kažnjavanja dece, koje je, kako navode iz Ministarstva, i dovelo do najvećih polemika u javnosti, predloženi član kojim se ukida fizičko kažnjavanje dece netačno je interpretiran i to na potpuno neprihvatljiv način „država šalje kontrolu u kuću“, „država oduzima decu“, „država krivično goni zbog šamara i ćuški“ itd.

Psihološkinja takođe objašnjava da zakon ne predviđa oduzimanje dece roditeljima zbog fizičkog kažnjavanja, da je trenutno na snazi zakon iz 2005. i da ga je potrebno menjati.

„Meni se čini da je to situacija gde se uzme tema za koju se zna da će privući pažnju, gurne se u pravi plan, problematizuje sa senzacionalističkim posledicama, a to nema veze sa životom. Izmene Porodičnog zakona se dešavaju u svakoj uređenoj zemlji. Samo kad krenemo da razmišljamo koliko se svet promenio od 2005, kada je donet prethodni porodični zakon, do danas, to je 21 godina, onda je logično da se i zakon, koji uređuje važno polje, menja u nekim aspektima”, objašnjava ona.

„Pitamo se otkud ekspanzija vršnjaćkog nasilja, to ima korene u kućama“

Kaže da je fizičko nasilje nad decom nije metoda vaspitanja, već zloupotreba sile.

„Metode vaspitanja se menjaju… Fizičko kažnjavanje dece je postojalo uvek, postoji danas, to je jedno od najbesmislenijih metoda vaspitavanja dece. To nije vaspitavanje, već kažnjavanje. To je zloupotreba sile. Ja često kažem klijentima, pošto sam porodični terapeut, kad udarite dete, to je kao da jednog dana date dozvolu detetu da ono udari vas… Pitamo se otkud ekspanzija vršnjačkog nasilja, to sve ima korene verovatno u kućama”, ukazuje Vulić Bojović.

Objašnjava i kako se treba ponašati prema detetu.

„Brine me abdikacija od roditeljstva, odustajanje od bavljenja decom i podilaženje deci kako bi bila ‘srećna’. Nije ideja da dete uvek bude srećno i zadovoljno, frustracija normalnog nivoa podsetiče razvoj – ne može sve, nije sve dozvoljeno… Ako dete posegne za nečim što može da ga ugrozi, udarite dece po ruci. To nije kažnjavanje, već refleksna reakcija. Fizičko kažnjavanje je kada imate nameru da ga ponizite i kad to stalno radite i svesni ste toga… To su stvari koje se zakonom zabranjuju, ako su isključivi metog vaspitanja, zakon to prepoznaju kao problematično i onda se uključuju određene službe“, ukazuje naša sagovornica.

„Mlađe generacije drugačije vaspitavaju, najviše se promenila uloga oca“

Psihološkinja navodi da se najviše promenila uloga oca i da to utiče na ponašanje dece.

„Mene najviše iritriraju priče o oduzimanju dece. To nije tačno niti je predviđeno zakonom. Pomoći roditeljima da pored metoda fizičkog kažnjavanja, koriste nenasilne metode, to bi moglo da bude korisno… Mlađe generacije imaju blaži pristup… Ja sam zapazila da se najviše promenila uloga oca. Ranije su očevi bili distancirani ljudi koji su obezbeđivali porodicu materijalno, ali se nisu mnogo bavili decom. Današnji očevi su uključeni u život dece, nisu više ti surovi autoriteti. To je dobra promena. To znači za samoupouzdanje i samopoštovanje prema sebi i svetu“, dodaje.

Šta roditelji treba da rade?

„Roditelji treba da razgovaraju sa decom, ako dete dođe sa dilemom, pitaj ga šta misli o tome, da se čuje njegovo osećanje i glas. Ne naredba, predavanje, ućutkivanje, već – pusti ga da ti kaže šta misli, čega se boji“, ističe ona.

Kaže i da fizičko kažnjavanje ostaje u nervnom sistemu i donosi i metalne i fizičke probleme.

„Fizičko kažnjavanje ako je brutalno, jeste trauma“, dodaje.