Milutin Dedić Foto: Branko Pejakovic PeyoAko bismo o savremenosti i tradiciji prosuđivali na osnovu onoga šta su o tome rekli velikani poput Sterije, Gogolja, Hamvaša, Borhesa, Hajdegera, Andrića i drugih, bilo bi to dovoljno da spoznamo njihov višestruki značaj, aktuelnost u svim vremenima i kod svih naroda.
Pa ipak, nema saglasnosti o tome u čemu je suština njihovog odnosa. Svako ko se bavi njima zastupa neko svoje stanovište, pa smo suočeni sa nizom različitih mišljenja od pesimističkih (nas u budućnosti čeka samo prošlost) do nešto vedrijih.
U svakom od njih postoji nešto prihvatljivo, pa iz te raznovrsnosti može da nastane oslonac za njihov odgovarajući odnos.
Nema društvene oblasti ni pojedinca u njoj koga ne dotiče odnos savremenosti i tradicije.
On se na izrazit način prelama u arhitekturi, što je i razumljivo s obzirom da je ona više od drugih vizuelnih umetnosti prisutna u životu društvene zajednice.
Šta više, po arhitektonskim delima se te zajednice prepoznaju, pa i identifikuju sa njima.
Uzmimo za primer most u Mostaru, katedralu Jurija Dalmatinca u Šibeniku, Lazarev grad u Kruševcu, a da i ne govorimo o velikim svetskim gradovima kojima su arhitektonska dela dala glavno obeležje.
Na primer, Sv. Vasilije u Moskvi, Koloseum u Rimu, mostovi Isfahana itd. Dešava se da je arhitektonsko delo i simbol države u kojoj se nalazi.
Na primer, Tadž Mahal u Indiji.
Zanimljivo je mišljenje u tom pogledu Nikolaja Gogolja koji je rekao: „Arhitektura – to je hronika sveta: Ona govori i onda kad već ćute pesme i legende, i kad ništa više ne govori o nestalom narodu“.
Za bolje sagledavanje savremenosti i tradicije važan je odnos starog i novog.
Oni su u neprekidnom uzajamnom delovanju s tim što staro po prirodi stvari ustupa mesto novom čak i onda kad to novo u vrednosnom smislu nije na nivou starog.
Sklad između starog i novog teško se uspostavlja.
Pod dejstvom najrazličitijih uticaja staro se ili ruši ili na neodgovarajući način prepravlja, a novo se nepotrebno ukrašava svakovrsnim, najčešće pomodarskim rešenjima.
Nije suvišno potsetiti se inicijative koju je svojevremeno pokrenuo Jovan Sterija Popović s namerom da se donese rešenje o zabrani rušenja starih gradova i korišćenja njihovih razvalina.
Ustavobraniteljska vlada je u februaru 1841. donela zvaničan akt o čuvanju starina, rukovođena njihovom ugroženošću i nestručnim opravljanjem.
Nastojanje da se uspostavi prihvatljiv odnos savremenosti i tradicije znatno je otežano na prostorima bivše Jugoslavije zbog sve izraženije verske i nacionalne netrpeljivosti.
Namera ovog zapisa nije da se navedenim problemima šire bavi, ali jedan događaj ćemo posebno istaći.
Reč je o odluci Uneska iz 2016. da na Listu sveteke kulturne baštine stavi naše stećke.
To je jedinstven slučaj da se većina bivših jugoslovenskih republika složila oko nečega.
BiH, Crna Gora, Hrvatska i Srbija prepoznale su stećke kao zajdničku vrednost, a Unesko je njihovu simboliku povezao sa simbolikom drugih naroda i tako ukazao na njihovo univerzalno značenje. Možda postoji još nešto oko čega bi se mogli složiti.
Boljem razumevanju odnosa savremenosti i tradicije pomoći će upoznavanje arhitektonskih stilova, njihovo poreklo i, naravno, uticaji koji deluju u tim procesima.
Dobar putokaz u tome je natpis na Paviljonu secesije u Beču koji glasi Svakom dobu, njegova umetnost.
Umetnosti njena sloboda!
Ništa nije nastalo ni iz čega.
Uostalom, ne postoji pojava u umetnosti zvali je stil, pravac, škola ili kako god, koja u sebi ne sadrži nešto od onoga što su stvarale ranije generacije.
Nekad je ugledanje na njih spontano, a nekad sasvim svesno. Ali problem nije u tome.
Problem je u nekritičkom prihvatanju uticaja sa strane i nemoći da se kreativno nadgrade.
Ipak, postoje primeri koji ohrabruju.
Krajem 19. i početkom 20. veka u arhitekturi Srbije dolazi do snažnog prožimanja raznih stilova: akademskog neoklasicizma, bečke secesije, nemačkog jugendstila, a naročito nacionalnog srpsko-vizantijskog stila.
Nastaju brojne građevine koje u sebi sadrže pomalo od svega pobrojanog, ali kao celine deluju autentično.
Vreme im ništa ne oduzima.
Naprotiv, obezbeđuje im trajnost i lepotu.
Da spomenemo samo hotel Moskvu (arh. Jovan Ilkić i ruski arhitekti), Narodnu banku Srbije (arh. Konstantin Jovanović), Apoteku u Nušićevoj ulici u Beogradu (arh. Jovan Smederevac), Osnovnu školu kod Saborne crkve (arh. Jelisaveta Načić)… U novije vreme pažnju privlači imanje Terra panonica u banatskom selu Mokrin.
Autori, Dijana Novaković, Maja Trbović, Aleksandra Nikitin i Dušan Nenadović oslonac su našli u ambijentu banatskog sela. Iskoristili su formu stare banatske kuće uz repliku njene fasade.
To im je bilo dovoljno da ugrade, za naše prilike, potpuno jedinstven enterijer, prozračan i fleksibilan.
Mnogi objekti, sela i ambijenti su napušteni i zapušteni, ali i kao takvi su poučni i inspirativni. Oni potvrđuju misao Voltera Lipmana da ako je nešto ostalo, onda prošlost prestaje da bude prošlost.
Zadnjih godina ponovo se javljaju činioci koji su se okomili na naš identitet i kulturno-istorijsko nasleđe. Da bi se to osujetilo nužno je jačati veze sa prošlošću misleći na budućnost.
Lepo je rekao Mihailo Vujanić: „Čovek ume sam sebi da podvaljuje sadašnjošću, kao da ga se prošlost ne tiče. I otkud ta zabluda da sutra uvek mora značiti i budučnost?“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
