Šoljica kafe

Mitja Velikonja: TITOSTALGIJA

„Titostalgija“ je naslov nove knjige slovenačkog kulturologa Mitje Velikonje. Kod nas je upravo objavljena u biblioteci „XX vek“ u prevodu Branke Dimitrijević. Zašto je Josip Broz Tito i dalje toliko popularan među narodima i narodnostima bivše Jugoslavije čak i trideset godina nakon smrti? Da li je reč o brendu na kome se dobro može zaraditi novac, ikoni popularne kulture? Šta je mit a šta stvarnost? Ovo su samo neka pitanja na koje odgovore traži ova zanimljiva knjiga čije delove prenosimo.

Evropskoj državi bi pak dolikovalo da je na kesici slika jednog od otaca evropskog ujedinjavanja, Roberta Šumana ili Žana Monea. U konačno samostalnoj Slovenijičovek bi očekivao lik sadašnjih toliko (samo)hvaljenih osamostaljivača, Lojzeta Peterlea, Janeza Janše ili Jožeta Pučnika, po kome su nedavno bez javne rasprave nazvali glavni slovenački aerodrom. Kao pripadnik definitivno kulturne nacije, na kesicama bih trebalo da vidim na primer Primoža Trubara, Jožeta Plečnika, Franceta Prešerna i još ponekog; kao Srednjoevropljanin pak miropomazanog Franju Josipa ili njegovu Sissy. Da je Slovenija uistinu katolička, sa slike bi me prosvećivao Tomaž Hren ili nedavno rehabilitovani Alojzij Rožman. Ako nije ni to, onda bi trebalo da budemo bar alpski narod, ali nema ni traga od drčnih Avsenika, Jakoba Aljaža, Bojana Križaja ili bezbroj novih na nacionalnom trendu izniklih turbo zvezda u kratkim kožnim čakširama. Slovenci su navodno hiljadu godina sanjali o nezavisnosti, pa ipak se na šećernim servir-kesicama nije našao lik nekog partizanskog komandanta ili generala Rudolfa Majstra. Posle mračnih decenija komunizma mi, eto, živimo u postsocijalističkoj tranziciji, pa ipak me nisu razgalili slikom nijednog trenutno dežurnog disidenta novorevijaša. U redu, ali ako je izbor težio više ka političkoj levici, na slici bi trebalo da se nađu Kidrič, Kardelj, Kučan. Njet! Naš novi prirodni milje je, kažu, Zapad, i tu bi onda trebalo da bude slika neke istaknute javne ličnosti ili savremene pop ikone iz tog dela sveta: gde su Elvis, Merilinka, Maradona, Kenedi, ABBA, Brus Li, Sid&Nensi, Dalaj Lama, Majkl Džekson, princeza Dajana, Dejvid Bekam? Ili bar neka estradna zvezda iz naše sopstvene, slovenačke, sredine?

Na kesici šećera bio je Jakčev portret Josipa Broza iz 1943. godine.

Kao što bi i nekog drugog pri pogledu na šoljicu kafe štrecnula stara uspomena, trgao sam se i ja, a po svoj prilici i mnogi drugi koji naiđu na nešto slično iz arsenala nostalgičnih sadržaja – zašto baš Broz? Pitamo se, svak na svoj način: iz radoznalosti, zbog iznenađenja, zgroženosti, nelagode, ushićenosti, osude, likovanja. Nove dušebrižnikezanima šta je pošlo naopako kad se to dešava; drugi drže da je to samo po sebi razumljivo: Tito, naravno, a ko drugi; neke to zabavlja, druge zabrinjava, treći se naprosto prave ludi, četvrti drže da je to prolazno, peti misle da će ostati zauvek, neki ga možda ni ne prepoznaju; jedni bi hteli da ga izbrišu iz svog i kolektivnog sećanja, drugi imaju predstavu o njemu kao dobrotvoru iz davnih vremena, nekima je to opasan recidiv, a drugima opet, eto, još jedna od značajnih istorijskih ličnosti koje su na ovaj ili onaj način obeležile prošlo stoleće, dok je za strance to prvoklasna politička atrakcija. Mene kao kulturologa koji je više od pola života proživeo u Jugoslaviji, u generaciji u kojoj – kao što je nekad s pomalo gorčine pevao bend Ekaterina Velika – nismo znali da je vatra greh, i koji izbliza poznaje dobre i loše strane obe države i oba sistema, njihove uspehe i njihove zablude, dakle mene zanima to sve pa i više od toga. Zašto, kako, odakle, s kakvim namerama, kome da se pripiše ovo neobično prisustvo njegovog lika, imena, vrednosti, simbolike i, ne kao poslednje, vizije u svakidašnjoj kulturi, u medijskom i javnom životu, čak i u reklamama u raznim delovima nekadašnje Jugoslavije?

Nastavlja se