Šta znači i kako je nastala reč „Ćef“?

U svakodnevnom govoru, izraz „ćef“ često se koristi kao sinonim za trenutni hir ili ličnu želju: „uradio sam to iz ćefa“, „nije mi ćef da idem“, „po njegovom ćefu“. Međutim, ova reč nosi više značenja nego što se na prvi pogled čini – i dolazi sa dugim jezičkim i kulturnim nasleđem.

Reč ćef potiče iz turskog jezika, tačnije od reči keyf, koja u originalu znači „zadovoljstvo“, „uživanje“, pa čak i „opijenost“ (posebno u značenju lagane pijanstva ili blaženog stanja duha). U arapskom jeziku, odakle je turski preuzeo ovu reč, kayf ima slična značenja – duševni mir, slast, opuštenost.

U srpskom jeziku, reč ćef je tokom vremena dobila drugačiji prizvuk – najčešće se koristi da označi lični poriv, nešto što se radi „zato što mi se može“, bez obaveze da se racionalno objasni. Zato ćef često ide ruku pod ruku s pojmovima kao što su hir, volja, ćud, ali i sa pojmovima slobode i hedonizma.

Na primer, kada neko kaže: „Kupio sam sebi gitaru iz ćefa“, to ne znači da mu je ona bila neophodna, već da je želeo da udovolji sebi – iz čistog zadovoljstva.

Upravo u toj tankoj razlici između „uživanja“ i „hirovitosti“ leži moć ove reči. „Ćef“ je ono što nas pokreće kad ne radimo stvari zbog obaveze, već zbog sebe, iz lične potrebe da budemo svoji.

Možda baš zbog toga, ćef ima posebno mesto u jeziku Balkana – u kulturi u kojoj se stalno nešto „mora“, „treba“ i „ne sme“, ćef postaje mali prostor slobode. Učiniti nešto iz ćefa, dakle, znači uzeti nešto za sebe, makar na trenutak.