Foto: VikipedijaPremda postoje dva ulaza u Stejanovce, pre i posle bunara, odnosno đerma koji je tu od pamtiveka, kroz ovo selo u opštini Ruma se, pak, ne prolazi.
Mada, može i da se samo prođe, provoza i ne bi bilo loše, ukoliko na putu ka/od Sremske Mitrovice imate koji minut vremena viška da zavirite u valovito selo neobičnog rasporeda, gustih drvoreda, u kom nećete naći smeće po ulici, ali ćete sresti meštane koji vam se uredno javljaju, a potom sigurno razmišljaju odakle li ste došli i da li se odnekud znate, prenosi Sremskomitrovački portal, pozivajući se na pisanje Dnevnika.
U Stejanovcima živi manje od hiljadu stanovnika, prosečne starosti od oko 40 godina, i premda je zavučenije i mirnije selo, koje zbog tih prednosti ispašta na drugu stranu, te se privredno ne razvija, ipak se može pronaći sve što je osnovno i neophodno za život.
– Selo je većinom poljoprivredno, ali u poslednje vreme je otvoreno dosta fabrika u Rumi, pa 30-40 odsto stanovništva radi paralelno i tamo. Mi smo navikli da smo malo skrajnuti, ali ne primećujemo to kao nedostatak. Recimo, Veliki Radinci nisu mnogo veći od nas, ali im ta prolaznost daje više mogućnosti za privredu, a mi smo sami za sebe, nismo nikome na oku i nemamo mogućnost da se širimo. Ipak, imamo lep mir, tačno smo između Rume i Sremske Mitrovice. Imamo i tri prodavnice koje zadovoljavaju naše potrebe, ambulantu koja radi utorkom i četvrkom, vrtić i osnovnu školu do četvrtog razreda. U planu nam je da otvorimo apoteku, imamo lokal prekoputa prodavnice, bila je tu nekad poljoprivredna apoteka, pa je treba srediti. Sad smo u pregovorima – kaže predsednik Saveta Mesne zajednice Stejanovci Zdravko Popović.
U samom centru sela postoji jedna ogromna lipa koja svakog juna meštane daruje svojim cvetom. Tako je i baka Dragica i ove godine odlučila da se njome posluži, nabere koliko uzmogne, kako bi napravila „prelep čaj“, čiju je recepturu naučila od ujaka.
– Osušiš cvetove u ’ladovini, pa kad kuvaš, prva voda se baci jer ima dosta praha, pa se druga pije i bude prelepo. Sve ovo je za kućnu upotrebu, otkud znam da l’ ću imati koji dinar da kupim čaj u radnji. Mnogo nam je skupo da kupujemo kako bismo kuvali, a kad možemo, kupimo gotovo. A ovde dođete, niko vam ne brani da naberete, sve je besplatno – objašnjava nasmejana sagovornica.
Teške grane velelepne lipe spustile su se do trotoara, pa je svakome zgodno da dohvati koliko mu čega treba, a Dragica kaže da je to drvo nešto što se u selu najviše i promenilo.
– Ja sam došla iz daleka, iz Bosne, pre rata, ljubav me je dovela. Navikla sam se, u početku nije bilo baš zgodno. Dugačke njive za kopanje, pa ja sednem nasred i plačem, a muž viče: „‘Ajde ustaj, sramota, videće te neko“ – priseća se meštanka.
Upravo blizina gradova pruža mogućnost mladima da se ipak zadrže u selu, a Mesna zajednica već neko vreme ulaže u mesto tako što postavlja dečja igrališta, uređuje fudbalske i košarkaške terene.
Tokom letnjeg raspusta bi trebalo da se počne s renoviranjem objekta osnovne škole, odnosno da se srede krov, instalacije, fasada, podovi.
U planu je i postavljanje mobilijara za treniranje na otvorenom, reflektora na fudbalskom terenu, ali i renoviranje male sale Mesne zajednice koja služi za sve vrste okupljanja u selu.
Dva momka, od oko 50 i kusur godina, Aleksandar Vuković i Radoslav Petrović, stoje ispred kuće od jednog, i divane. Koliko je šta poskupelo, kako se živi otkako su smanjili ili pozatvarali svoje farme svinja, koliko su se ljudi raselili i zatvorili u sebe.
– Ma, nikad se nije bolje živelo, veruj mi – najglasniji je Vuković.
– Nigde nikog nema, možeš da spavaš kol’ko ’oćeš, nit’ ko živi u selu, legneš, spavaš, ptičice cvrkuću. Skupili smo malo kalorija, sad se to polako troši. Iskreno pričamo, baš onako najiskrenije. Skoro kao i vi u gradu, kao što ne znate prvog komšiju, tako se i ovde razređuju prijatelji, naročito rodbina. Svako se povlači u sebe, nemaština neviđena, baš sad komentarišemo cene, pozatvarali smo farme svinja, zato je i najisplativije spavati po ceo dan! Dobro, u ovoj prodavnici ima svega, jeftinije je nego u gradu, tako da je to dobro.
Revoltirani sve lošijim životom na selu, kažu da ima i onih uspešnijih, ali da bi se stvarno uspelo, recept je jasan – upornost i čist rad!
– Radili smo dosta na očuvanju životne sredine, pa smo tako očistili nekoliko deponija oko sela i nabavljamo kontejnere, sad su nam livade čiste. Ja ovde volim sve, komplet, ne bih ništa odvojio, ovde sam rođen i odrastao – dodaje Popović.
Atmosfera u selu, satkana međuljudskim odnosima, umnogome doprinosi takvom doživljaju koji ima sagovornik, pa uverava kako svakog meštanina zna „u glavu“ i da su svi dobrodošli kome god da zakucaju na vrata.
Stejanovci spadaju u red viševekovnih vojvođanskih sela, a prema nekim podacima, nastali su pre 16. veka, budući da se u tom periodu spominje manastir Svetog Đorđa.
Prvobitno mesto bilo je na drugoj lokaciji i zvalo se Stojangrad.
– Imamo manifestacije i odziv uvek bude baš lep, a to su Prvi glas Srema i manifestacija Đeram. Takođe, imamo i znamenitosti u i oko sela, a to su crkva Svetog Nikole, Most razmene i spomen obeležje na mestu gde su naši meštani streljani u Dugom svetskom ratu – zaključuje Popović.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
