Vlast je prešla na golu silu: Stručnjak za radno pravo objašnjava da li je štrajk na fakultetima rešenje za izlaz iz krize

U štrajk je u prethodnom periodu ušlo samo nekoliko fakulteta koji minimum procesa rada održavaju na različite načine, ali je svima zajedničko to što nastave i ispita za najveći broj studenata i dalje nema.

Zaposleni u visokom obrazovanju imaju pravo na zakonski štrajk, uz poštovanje minumuma procesa rada, koji je definisan uredbom iz 2003. godine, donetoj pre nego što su fakulteti i univerziteti prešli na bolonjski sistem rada. Otuda ne čudi što se, recimo, u uredbi ne pominju master već nekadašnje magistarske studije, što je samo jedan od niza spornih momenata u celoj priči o štrajku.

Mario Reljanović, stručnjak za radno pravo, kaže za Danas da se ideja o štrajku različito se tumačila i različito je primenjena na fakultetima.

– Kada su krenule prosvetne inspekcije po visokoškolskim ustanovama, pokretanje prekršajnih postupaka i krivičnih prijava protiv rektora Univerziteta u Beogradu i nekih dekana, pojavila se ideja o štrajku kao mogućnosti da se, uslovno rečeno, doskoči prosvetnim inspekcijama, jer u slučaju štrajka nadležnost prelazi u ruke Inspektorata za rad koji ima drugačija ovlašćenja. Drugim rečima, inspekcija rada ne može da predloži ministru da smeni dekana koji nije uspostavio minumum procesa rada, a prosvetna inspekcija to može. Zbog potencijalne opasnosti da bi dekani bili masovno smenjeni štrajk je počeo da se pominje kao moguće rešenje kako bi se dobilo na vremenu – priča Reljanović.

U međuvremenu se, dodaje, došlo do zaključka da ulazak u štrajk ne bi doneo značajniji napredak u odnosu na postojeće stanje, jer bi i Inspektorat za rad mogao da pokrene prekršajne postupke protiv dekana kao odgovornog lica za rad ustanove, kao i protiv štajkačkog odbora, jer je on dužan da obezbedi minumum procesa rada.

– Osnovna taktika je bila da se uđe u štrajk, ali da se onda kaže da minimum procesa rada ne može da se održi zbog blokade, dakle da zaposleni na fakultetima kažu: mi hoćemo da radimo, ali ne možemo zbog blokada. Drugo ograničenje za ulazak u štrajk je bila bojazan da bi se na taj način izneverilo poverenje studenata i da bi to dovelo do pogoršanja odnosa između profesora i studenata – navodi Reljanović.

Ministarstvo prosvete i Vlada su u međuvremenu došli na ideju da smanje plate profesorima tako što je izmenjena Uredba o finansiranju visokog obrazovanja čime je broj sati rada u nastavi značajno povećan nauštrb naučnog rada, a zarade zaposlenih svedene tek na desetinu onoga što im pripada.

Paralelno s tim država je prestala da uplaćuje fakultetima novac za tekuće materijalne troškove, a sve to je priču o štrajku potisnulo u drugi plan.

Poslednjih nedelja pojedini profesori su pominjali mogućnost da se fakulteti zapravo odblokiraju štrajkom, tako što bi se kroz minimum procesa rada delimično pokrenula nastava, kao i održavanje ispita.

Mario Reljanović skreće pažnju da je Uredba o minumumu procesa rada skoro pa neupotrebljiva.

– Njom se navodi nekoliko aktivnosti koje čine minimum procesa rada, ali se ostavlja dekanima, odnosno rektorima ako je u pitanju integrisani univerzitet, da u roku od pet dana od donošenja Uredbe definišu kako će izgledati minimum procesa rada. Nikada dekani i rektori to nisu uradili tako da odluke na većini fakulteta ne postoje, a i da postoje, taj koji je nadležan bi mogao da je izmeni. Uredba sadrži neke racionalne stvari, tipa da se vrši upis nove generacije studenata, da se održava konsultativna nastava i da se izdaju isprave, kao što su diplome. Neki fakulteti su radili i više od onoga što Uredba propisuje – kaže Reljanović.

Međutim, on kao spornu vidi obavezu da se tokom minimuma procesa rada održavaju ispiti.

– Po bolonji ne možete da održavate ispite ako nisu ispunjene predispitne obaveze, a to su predavanja, vežbe, istraživački, praktičan rad, laboratorijske vežbe na nekim fakultetima. Ako dozvolite nekome da izađe na ispit, a nije slušao predavanja, time kršite i zakon i akreditaciju, tako da je minimum procesa rada praktično neupotrebljiv. Tu taktiku da fakultet kaže da ne može da ispuni minimum procesa rada zbog blokade Ministarstvo ignoriše, koliko sam uspeo da vidim, a smanjenjem plata je krenulo sa praksom da zakon jednostavno ne poštuje. Ide se na to da se izvrši finansijski pritisak, najpre na nastavnike u školama, a sada i na zaposlene na univerzitetima. Čak bi i isplata onoga što im država duguje bila nezakonita zbog načina na koji se to planira. Ušli smo, dakle, u jedan ciklus gde se pravo ne konsultuje, radi se na tome da se nasilnim načinima razbije otpor na univerzitetima tako da je teško tumačiti šta možete da uradite po zakonu, kada ga druga strana ne poštuje. Vlast je prešla na golu silu – ističe Reljanović.

No, država se nije zaustavila na svemu nabrojanom već je posegla za novom taktikom pa je tema štrajka opet pala u drugi plan.

– Kao izlaz iz postojeće situacije pojavila se nova nezakonita strategija Ministarstva prosvete da daje privremene dozvole za onlaj nastavu iako studijski programi nisu akreditovani za učenje na daljinu. U tom smislu se čini da se profesori kojima nedostaje plata odlučuju da podrže onlajn nastavu, misleći da će na taj način dobiti nazad neisplaćene zarade – kaže Reljanović.

Ističe da razume da ima i onih koji su u teškom materijalnom položaju jer sve traje nekoliko meseci i dodaje da mu se čini da je ideja o onlajn nastavi „potpuno ubila taktiku ogranizovanja štrajka na fakultetima“.

– Ne znam nikoga ko to sada pominje, a čini mi se i da su fakulteti koji su ranije proglasili štrajk u to olako ušli i da štrajkački odbor može u bilo kom trenutku da donese odluku o kraju štrajka i da se sutra pređe na onlajn nastavu. Moj utisak je da sve više fakulteta donosi odluke o onlajn nastavi i da će se akademska godina nastaviti formalno, a da se nije nastavila, što će biti dovoljno da država sebi štriklira pobedu da je ugušen studentski otpor – navodi sagovornik Danasa.

Reljanović kaže da ima mnogo stvari koje zvuče veoma zakonito, ali kao i u mnogim stvarima fakticitet pobeđuje pravo i ono što se faktički desi i što vlast podržava će tako i biti.

– Po svoj prilici ćemo vrlo uspešno završiti i školsku i akademsku godinu, a da je zapravo nije ni bilo, odnosno bilo je u nekim pacijalnim oblicima, povremeno i u pojedinim aktivnostima, naročito na fakultetima. To znači da će studenti koji se ne vrate na nastavu pasti godinu, izgubiće pravo na dom i druge beneficije ako su ih imali, čime država opet podstiče kažnjavanje onih koji su ostali dosledni. Čini mi se da to na duži rok narušava odnos profesora i studenata koji je bio dosta podržavajući, a sada imamo situaciju da to baš i nije tako. Pošto je zarada jedini parametar koji se promenio postavlja se pitanje da li je neprimanje plate uticalo na promenu ideala tih profesora – kaže Reljanović.

Na pitanje gde je izlaz, odgovara da nije „tvrdo krilo“ koje po svaku cenu zagovara gubitak akademske godine. Najvažnije je, kaže, da ne ostane gorak ukus da su profesori izneverili studente i da je sve okončano na način koji, uslovno rečeno, predstavlja poraz.

– Mislim da bi trebalo da se nađu na sredini. Da studenti na neki način preformulišu svoje zahteve, da se zaključi priča o potpunim blokadama, ali zauzvrat mobilisati snage za zahtev koji jedini može nešto da promeni, a to je raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Jer očigledno je da država nema nameru da ispuni šest studentskih zahteva, što je rekao i sam Aleksandar Vučić. Duh slobode je izašao iz boce i ne možemo da ga vratimo, taj duh postoji. Energija je probuđena, ljudi su ohrabreni, ali taktika mora da se promeni i da svi izvršimo pritisak da se raspišu izbori. U tom smislu bi moglo da se ide ka traženju rešenja, da se akademska godina završi koliko-toliko legalno, da se održi neki kvalitet studija, a da se istovremeno niko ne oseti iznevereno – kaže Reljanović.