Betonirana jama u Đurđinu, foto: J. PatarčićJutro je u Đurđinu, naselju nadomak Subotice, počelo živo. Petak je pijačni dan, te se većina meštana ranom zorom uputila u centar sela da bi pazarili voće, povrće i druge potrepštine za kuću, razmenjujući po koju reč sa prodavcima, komšijama i poznanicima.
Ništa se u ovom delu sela ne naslućuje da se samo sedam kilometara dalje, između plodnih oranica koje za većinu ratara na severu Bačke znače život, nalazi betonirana jama ispunjena leševima uginulih domaćih životinja.
“To je sad državno zemljište koje se izdaje, ali to nije obradivo zemljište i na njemu je davno, pre možda 50 godina, napravljena rupa koja je izbetonirana i u koju su ljudi odlagali uginulu stoku. To je nekad bilo normalno i dozvoljeno. Međutim, u poslednjih 15 do 20 godina, zakon se izmenio i to je zabranjeno”, priča nam vlasnik njive u Đurđinu, koja se nalazi tik uz ovu deponiju uginulih životinja.
Sama jama nije lako uočljiva, budući da se do nje dolazi preko polja ječma, a smeštena na jednoj kosini, nakon koje sledi velika padina koja vodi do kanala.
Kad joj se čovek približava, prvo gazi po sitnim kostima, koje, potom postaju sve krupnije i krupnije, tako da jamu okružuju čitavi kičmeni stubovi i lobanje uginulih životinja.
“Kad im nešto ugine, ljudi su dužni da to prijave i pozovu nadležnog veterinara, koji će ih uputiti na opštinsku komunalnu miliciju ili opštinsku upravu. Oni potom pošalju kamion ‘Čistoće i zelenila’, koja to preuzima i odvozi. Dok oni dođu, prođe dan, dva i to ljudima smrdi u dvorištu. Takođe, niko neće uzeti ašov i iskopati rupu, pa zakopati u svom dvorištu, već donesu ovde, istovare i samo odu. Neki put mi istovare i na njivu”, kaže naš sagovornik koji je želeo da ostane anoniman, a čije je ime i prezime poznato redakciji.
Po njegovim rečima, manji je problem sa govedima, jer se ona prate “od prvog dana kad udahnu vazduh, do poslednjeg kad ga izdahnu”, te ona gotovo nikad ne završavaju u jami. Drugačije je kod sitne stoke, za koju kaže da je slabije kontrolisana, pa na ovom mestu često završavaju leševi uginulih ovaca, koza i svinja.
“To ne rade ljudi koji se bave stočarstvom, jer oni imaju registrovanu farmu i uglavnom već svi imaju rešene ove probleme. Ovo rade ljudi koji imaju po par komada i kojima se desi neki problem, pa donesu ovde jer im je tako lakše. U selu svako ima neku životinju. Da ne kažem koliko puta dođu i istovare pun džak kučića ili ih ostave, jer ne znaju šta će sa štencima”, dodaje naš sagovornik, dok nogom sklanja kosti sa svoje njive.
Sve to privlači štetočine, a najviše lisice i pse lutalice, koje u potrazi za hranom raznose već rasute ostatke životinja po njivama i šumarcima.
“Kada se krene po šumarku, svuda se mogu naći kosti što su lisice razvukle. Tu se godinama održava neki veštački ekosistem u smislu da ima gomila tih nekih pasa i lisica koje se hrane, tu se razvlače boleštine, te boleštine onda idu po selu, ne samo ovde, nego svuda. Zato niko ne voli kad mu uđe lutalica u dvorište”, ističe vlasnik njive.
Ipak, kaže da je prethodnih godina bilo mnogo gore i da je slika, koju smo danas zatekli na terenu, mnogo blaža nego leti, kada ima više uginuća, što se već na samom početku njive oseti po oštrom i neprijatnom mirisu.
“Ovde je leti nepodnošljivo, ne može da se živi koliko smrdi. Sreća u nesreći je što sad ima sve manje stoke u selu, jer su manja gazdinstva generalno u problemu zbog toga što je hrana skupa, a stoka nije, pa im se ne isplati da je drže. Zato je sve manje aktivnih gazdinstava, tako da ima sve manje ovakvih slučajeva”, kaže naš sagovornik.
Iako se zbog ovog problema više puta obraćao nadležnima, kaže da nisu mogli mnogo toga da učine, osim da konstatuju stanje na terenu.
“Kada prijavite komunalnoj, oni šalju poljočuvare i na osnovu zapisnika reaguju, ako ima osnova. Đurđin čak ni nema poljočuvara, dolaze žednički, pogledaju i kažu da su snimili, ali nemaju koga da kazne, kako da pokrenu postupak. Ne znaju ko su ljudi koji su to uradili“, objašnjava vlasnik njive.
O ovom problemu, niko od meštana u centru sela nije znao nešto više da nam kaže.
One koje smo zatekli na pijaci, većinom su rekli da ne znaju gde se odlažu uginule domaće životinje, dok su pojedini, koji su znali da navedu neku lokaciju, dodali da “nismo takvi u selu jedni druge da cinkarimo”.
“Ljudima u selu nije ništa strašno što je neko bacio životinju. To je sedam kilometara od centra sela, nikome tamo ne smeta i svako selo ima ovakvu neku zabit gde se to baca”, kaže vlasnik njive.
Tako će prećutno nastaviti da se odlažu leševi uginulih domaćih životinja u betoniranu jamu, smatra naš sagovornik, dodajući da je jedini način da se ovom problemu stane na kraj kažnjavanje.
“Dok se neko ne kazni, dotle će se stalno bacati. Onog trenutka kada se neko kazni, onda će se svi opametiti i više neće dolaziti ovamo”, poručuje vlasnik njive u Đurđinu.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
