Od poricanja do nedovoljno jasnih stavova

Malo je toga što srpske političke partije ne bi zloupotrebile radi pridobijanja glasača. Dokazuju to svoje opako razumevanje politike i vlasti, već trideset godina. Vlast je za njih najveća vrednost i opravdano je sve što ih približava vlasti. Za njih je politikantski pragmatizam vrhunska strategija i omiljena taktika. Uvereni su da je većina birača opsednuta nacionalizmom, pa stoga profiterski „slede“ „javno mnenje“ i zato će te partije zastupati nacionalističke ideje i istu takvu političku praksu, uvereni da će to doprineti njihovom približavanju vlasti – ocenjuje za Danas Srećko Mihajlović, sociolog i istraživač javnog mnjenja, u okviru predizbornog serijala našeg lista o tome kakvi su stavovi učesnika izbora o ratnoj prošlosti i suočavanju sa zločinima koje su predstavnici vlasti učinili u ime građana Srbije.

U prethodnih nekoliko nedelja, objavili smo stavove predstavnika vladajućih i najjačih političkih opcija, koje pretenduju na ulazak u budući saziv parlamenta.

Evidentno je da za predstavnike takozvanih nacionalističkih struja, koje smo intervjuisali, a među kojima su SNS i SPS, ali i DSS, ova tema ne samo da nije relevantna, već im je diskurs takav da na pitanja o tome kako se odnositi prema ratno zločinačkoj prošlosti, odgovaraju tako što Srbe predstavljaju kao najveće žrtve ratova devedesetih, negirajući i presude Srbima u Hagu i genocide i etnička čišćenja koje su predstavnici vlasti počinili u ime građana Srbije.

Za one koji se ubrajaju u proevropske i nisu zagovornici nacionalističkih ideja, ratnim zločincima nije mesto u parlamentu, a oni koji su počinili zločine i bave se promocijom mržnje, čine veliku štetu sopstvenim građanima. Reč je o LDP, kao i strankama koje čine predizborni savez UDS – LSV, GDF, SMS, i drugi…

– Nacionalizam kad-tad dovodi do krvavih ishoda, to je u njegovoj prirodi. Videli smo to i doživeli u devedesetim godinama prošlog veka. Ti zločini inicirani i obavljani od javnih ljudi, političara, medija i partija koje znamo sistematski se teraju u zaborav duže od dve decenije. Neki zaboravljaju jer se stide tih zločina pa ih prećutkuju isto kao što su ćutali i dok su se zločini dešavali. Drugi zaboravljaju jer smatraju da njihovo aktuelizovanje onemogućava normalizaciju života sada i ubuduće. Treći ništa ne zaboravljaju već ovako ili onako slave ono što se događalo i na tim zločinima temelje opravdanja nacionalističke ideologije. Njihov cilj je normalizacija zločina i heroizacija zločinaca. Četvrti pak, moralno indiferentni prema svemu što je u devedesetim dovelo do 300.000 žrtava, manipulišu idejama nacionalizma, koketiraju sa zločincima i sve to ovako ili onako ugrađuju u svoju izbornu kampanju uvereni da to na izborima može da koristi a ne može da šteti – kaže za Danas Srećko Mihajlović.

Prema rečima Marka Milosavljevića iz Inicijative mladih za ljudska prava, na osnovu izjava predstavnika izbornih lista odnos prema zločinačkoj prošlosti može se oceniti kao dominacija kulture poricanja zločina. Sagovornik Danasa podseća na izjave učesnika u našem predizbornom serijalu.

– To pokazuju stavovi Zorana Dragišića (SNS), kao i Đorđa Milićevića (SPS) koji, navodeći da „ratni zločini nisu tema za izbore“, zatvaraju neophodan razgovor u društvu o temi kroz koju se ogleda poštovanje vladavine prava u Srbiji. S druge strane, imamo liste poput LDP-a, UDS i PSG koje govore o potrebi za preuzimanjem odgovornosti za zločine, ali ne dovoljno jasno da bi građani razumeli da je zločinačka politika dovela do društvenog i ekonomskog sloma Srbije čije posledice i danas živimo – smatra Marko Milosavljević. Kultura poricanja zločina, navodi on, dovela do je promocije osuđenih ratnih zločinaca koji su se u ovoj izbornoj kampanji pojavili ne samo kao promoteri stranaka (Šljivančanin, Šainović) već i kao kandidati (Šešelj, Vasiljković).

– Iako Draganu Vasiljkoviću nije uspelo da se kandiduje, činjenica da je Šešelj ostao poslanik u prethodnom mandatu nakon pravosnažne presude, pokazuje željenu simbiozu između vladajuće koalicije i osuđenih ratnih zločinaca. Shodno tome, stranke i pokreti bez obzira da li izlaze na izbore ili ne, trebalo bi da – na osnovu principa odgovornosti i poštovanja žrtava – zagovaraju izborne uslove tako da osuđeni ratni zločinci ne mogu biti kandidati za parlament – zaključuje sagovornik našeg lista.