Sve je isto samo njega nema

Mitja Velikonja: TITOSTALGIJA (7)

„Titostalgija“ je naslov nove knjige slovenačkog kulturologa Mitje Velikonje. Kod nas je upravo objavljena u biblioteci „XX vek“ u prevodu Branke Dimitrijević. Zašto je Josip Broz Tito i dalje toliko popularan među narodima i narodnostima bivše Jugoslavije čak i trideset godina nakon smrti? Da li je reč o brendu na kome se dobro može zaraditi novac, ikoni popularne kulture? Šta je mit a šta stvarnost? Ovo su samo neka pitanja na koja odgovore traži ova zanimljiva knjiga čije delove prenosimo.

Kako da se objasni Brozova duga i prepoznatljiva senka, kako to da nije izbledela posle četvrt veka pasivne a zatim i aktivne detitoizacije, procesâ „potiskivanja“ kojima se podvrgava sve što je bilo povezano s njim, i mnoštva negativnih, odnosno isključujućih, mitova., već upravo suprotno, dobija nove nijanse? Ukratko, zašto status ikone stiče baš Broz, a ne neko drugi? Kakva je ova tiha, prećutana, čak i gromoglasno negirana političnost ovog diskursa koje možda nisu svesni ni njegovi nosioci? Istraživanju treba pristupiti postavljanjem najosnovnijih pitanja, nalik na ona koja postavlja Andersonovo dete u „Cezarovom novom odelu“. Ako su Slovenci zaista skloni traženju „oca nacije“., zašto se onda na štandovima u Ljubljani ne prodaju majice s likom Antona Korošeca ili Borisa Kidriča, dok su one s Brozom uvek izložene, bar po tri-četiri, i to različite? Zašto se u Hrvatskoj boce pune Brozovim vinom i Titovim likerom od borovnice, a ne recimo Stepinčevim, Tuđmanovim ili Radićevim? Zašto se u Srbiji mogu naći grafiti o Titu, a ne o sv. Savi ili Nikoli Pašiću? Zašto mnogi ulični prodavci u nekadašnjim jugoslovenskim gradovima prodaju razglednice s Brozom u raznim njegovim pohodima i prilikama (s pionirima, na brodu, zajedno uz himnu i srp i čekić, s lovačkim trofejima, pri čitanju, maženju geparda…). pa čak i razglednice s Jovankom? Kako to da mnogi, hm, „postjugosloveni“ osećaju Sve je isto, samo Njega nema, kao što glasi pesma makedonske pevačice Tijane Dapčević iz 2005. godine, nagrađena na festivalu u Budvi?. Dakle, zašto baš Josip Broz Superstar?

Ako želim da istražim tu vibrantnu i slojevitu pojavu, da pristupim njenoj analizi, moram najpre da odredim osnovne pojmove i izraze, svestan da nijedna definicija ne može da u celosti obuhvati sve oblike neke pojave. Moja krajnja ambicija, da se poslužim Vitgenštajnovim rečima (Wittgenstein), jeste traganje za njihovim „porodičnim sličnostima“, dakle minimalnim izborom bitnih karakteristika. Namera mi je da iznesem i ukrštanjem uporedim nekoliko definicija pojmova kao što su kolektivno sećanje, nostalgija i neostalgija, retro, postsocijalističke nostalgije i, naravno, titostalgija.

Autor klasične studije o kolektivnom sećanju Moris Albvaks (Maurice Halbwachs, 2001; 75, 78) kaže da je to „u veoma velikoj meri rekonstrukcija prošlosti pomoću podataka, pozajmljenih iz sadašnjosti, štaviše, rekonstrukcija koja je stvorena putem rekonstrukcija prethodnih razdoblja, u kojima su predstave o prošlosti već izmenjene“. Komparativistkinja Svetlana Bojm (Boym, 2001, 53) smatra da kolektivno sećanje predstavljaju „zajednička obeležja svakidašnjeg života“ koja „stvaraju zajedničke društvene okvire individualnog pamćenja“. Dakle, i sećanje je ideološki konotirano, odabrano, podvrgnuto istom mehanizmu hegemonističkih borbi između centara društvene moći – selekciji, hijerarhizaciji, konstrukciji i amneziji – poput svih drugih mentalitetskih procesa. „Politika sećanja“ se materijalizuje u „industriji sećanja“ (podizanje spomenika, sistem obreda, svakogodišnji ciklus praznika, proizvodnja suvenira, publikacije „zvanične“ istoriografije i sl.) i kao takva ona je neophodna za političke, komercijalne i edukativne namene, kao i konkretne projekte. Zato bi, naročito u svetlu konceptualizacije nostalgije, na ovom mestu bilo umesno skrenuti pažnju na dve stvari. Prvo, valja odvojiti pojam „svedočenja“ (testimony) , koji više objektivistički, faktografski i proverljivo proizlazi iz „zrna istine“ o tome kako je bilo, dakle od izdvojenih delova prošlosti – od „sećanja“ (remembering) koje te delove može da prilagođava, nadgrađuje, kasnije dodaje, i više je podređeno prezentističkim imperativima. I drugo, odnos između ličnog i kolektivnog sećanja.

Nastavlja se