Tiho podgrevanje ksenofobije: Hapšenje svih migranata u Horgošu, isto što i reći da su svi navijači Partizana članovi Belivukove grupe 1Ilustracija, Foto: MUP

Nešto u računici, na prvi pogled, ne stoji – zbog snimka na kojem se vidi dvadesetak ljudi, od kojih je nekoliko naoružano automatskim oružjem, policija je “uhapsila” između 600 i 850 ljudi.

Reč uhapsila je pod navodnicima jer migranti koji su se nalazili u okolini Horgoša, nisu lišeni slobode zbog nekog krivičnog dela ili prekršaja, već samo prebačeni u prihvatne centre, mahom na jugu zemlje.

Jedini razlog zbog njihovog “hapšenja” je što izgledom podsećaju na vinovnike incidenta koji je, sasvim razumljivo, uznemirio žitelje Horgoša i ali i šire.

Da ne bude zabune, reakciji policije malo šta može da se zameri. Nijedna ozbiljna država ne može da dozvoli da na njenoj teritoriji idu grupe ljudi, mašući kalašnjikovima. Sudeći prema saopštenjima MUP-a, deo odgovornih je uhapšen i za očekivati je da će biti procesuirani u skladu sa zakonom.

Država je morala da pošalje jasnu poruku da će garantovati bezbednost građana i u tom ključu treba i da se posmatra premeštanje ljudi u prihvatne centre. Razumljivo je čak i pojavljivanje Bratislava Gašića – prisustvo ministra unutrašnjih poslova daje notu ozbiljnosti celoj akciji, a sa druge strane, ne postoji političar koji bi propustio ovakvu priliku za promociju.

Problem je, međutim, u tome što se hapšenjem odgovornih, i “hapšenjem” migranata ništa suštinski neće promeniti.

Migranti će se vrlo brzo vratiti u okolinu Horgoša i Subotice, tražeći način da pređu u Mađarsku i nema te ograde, pušbekova ili policijskih patrola koje će ih u tome zaustaviti. Koliko god puta da ih hapse i vraćaju, oni neće odustati.

Ti ljudi nemaju više gde da se vrate, sve što su imali su prodali ili im je oteto.

Njihova jedina životna misija je da se dokopaju Evrope i to je nepromenjiva veličina u ovoj jednačini.

Druga konstanta je stav Evrope da više ne žele da primaju migrante.

Nakon politike otvorenih vrata Angele Merkel, EU je pod naletom plime sve konzervativnijeg stava svojih građana promenila kurs.

Prljav posao je ostavljen uglavnom Mađarskoj, koju će Brisel kritikovati zbog stanja u oblasti pravosuđa i medija, ali retko zbog žičane ograde kojom “brane” Evropu od migranata i tretmana kojim mađarski graničari dočekuju one koji je preskoče.

Da bi se malo ublažio pritisak na južnu granicu Mađarske, nedavno je i potpisan sporazum između Mađarske, Srbije i Austrije kojim bi ove zemlje trebalo zajednički da ojačaju kontrolu južne srpske granice prema Severnoj Makedoniji.

Problem sa tim je što je granica na jugu, zahvaljujući geografiji, znatno poroznija od one na severu, zbog čega neće proći mnogo pre nego što se u Horgošu i okolini ponovo pojave migranti tražeći rupe u mađarskoj odbrani.

Između želje migranata da se domognu Evrope po svaku cenu i želje Evrope da ih po svaku cenu ne primi, Srbija je zaglavljena. Srbija bi, stiče se utisak, najradije širom otvorila granice migrantima, kao što je i činila dok se Merkel pitala u EU. U tom smislu, potpisivanje sporazuma o jačanju granica deluje kao iznuđeni potez.

U takvoj poziciji, jedno je izvesno – broj migranata u Srbiji će se konstantno povećavati. Jačanjem represije sa mađarske strane će se broj uspešnih prelazaka smanjiti, ali nikako i zaustaviti.

Ono u čemu će represija biti uspešnija, to je bujanje krijumčarskih grupa poput onih koje su pucale po Horgošu.

Jednostavno, u situaciji gde je potražnja konstantna, a ne može da bude zadovoljena institucionalnim putem, uvek će se naći neko voljan da popuni rupe i pritom dobro zaradi.

Tu je stvar ista kao i sa trgovinom nakroticima – hapšenje nekoliko dilera nikada i nigde je nije zastavilo.

U takvoj situaciji Srbija ne može mnogo, ali ponešto može.

Može da poveća smeštajne kapacitete na severu zemlje kako se ne bi desilo da hiljade ljudi luta poljima i šumama.

Može da poveća prisustvo policije na ulicama da se kriminalne grupe ne bi osilile toliko da pomisle kako mogu nekažnjeno da pucaju automatskim oružjem.

Može da osposobi sistem prihvata do te mere da garantuje minimum ljudskih prava svima koji će, po svemu sudeći godinama, čekati u Srbiji priliku da odu u Evropu.

Najzad, predstavnici vlasti mogu i moraju najširoj javnosti da prenesu poruku da nisu svi migranti kriminalci i potencijalni teroristi, već nesrećni ljudi koji su se spletom okolnosti našli u našoj zemlji.

Oni to, međutim, uporno odbijaju da rade. Mnogo radije na tihoj vatri podgrevaju ksenofobiju koja je, u većoj ili manjoj meri, prisutna u svim društvima.

Poziranje bivšeg ministra Aleksandra Vulina ispred grupe migranata koji kleče okruženi pripadnicima policije simbol je poruke koju vlast šalje građanima Srbije.

Ta poruka glasi, svi migranti su kriminalci, ali Srbija, oličena u liku Aleksandra Vučića će vas zaštititi. Nešto blaža poruka tog tipa je i jučerašnje hapšenje i deportacija stotine migranata nekoliko stotina kilometara na jug.

Hapšenje stotina ljudi zbog krivičnih dela jedne kriminalne grupe je isto kao da su zbog zločina Belivukove grupe pohapšeni svi navijači Partizana. A kako crno-beli dres ili sezonska karta nije nikakav dokaz pripadanja nekoj kriminalnoj grupi, tako ni boja nečije kože ne može da bude dokaz bilo čega.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.