U pabu sa navijačima Milvola

Cilj posete je bio obilazak energetski efikasne „pametne“ zgrade „Kristal“, koju je izgradio Simens . Odmah po sletanju na Aerodrom „Hitrou“ ekspedicija novinara iz Beograda se uputila ka „Kristalu“. Potpisnik ovih redova, pasionirani pristalica buntovnog muzičkog pravca zvanog pank sa uživanjem je posmatrao okoliš kroz prozor kombija kojim je rukovao „majstor“, inače doseljenik iz Letonije. Nakon sat i po vremena vožnje, koja je delom prolazila i kroz centar grada, autor ove reportaže je sa oduševljenjem konstatovao da se kombi dovezao do istočnog Londona na obali Temze, gde se nekada nalazio takozvani „doklend“, odnosno pristanište, ili luka za brodove kako je kome milije. Prvo što će privući pogled turiste u Londonu kada se nađe na toj destinaciji biće žičara koja polazi upravo odatle. Ona služi i kao jedan vid, u Londonu izuzetno dobro organizovanog, javnog saobraćaja, ali je istovremeno i prvorazredna turistička atrakcija. Iako mi je žičara svakako privukla pažnju i probudila razmišljanje da bi bilo sjajno provozati se u jednoj od njenih kabina i posmatrati London iz „ptičje perspektive“, ono što me je još više oduševilo u tom trenutku jeste to da sam se nalazio u istočnom Londonu, na dokovima, gde je snimana scena iz jedne od epizoda kultne i meni najomiljenije britanske humorističke serije „Mućke“. Oni koji su pratili seriju setiće se epizode kada stric Albert pomisli da više nije potreban Del Boju i Rodniju i misteriozno nestane, a ova dvojica ga traže po celom Londonu. Na kraju se sete gde bi mogao biti i kolima krenu na odredište gde se, godinama kasnije naravno, našao i reporter Danasa. Tu zatiču strica Alberta na samoj ivici doka kako posmatra stari kraj u kome je živeo i sa setom priča o njemu. Naime, nekada je to bio deo Londona „ne previše ugodan za život“, kako se može čuti od žitelja tog grada. Gradske vlasti su nakon izmeštanja luke na tom delu izgradili velelepnu stambeno-poslovnu četvrt uloživši mnogo novca da privuku investicije u taj deo prestonice. Jedino što podseća i danas na stari okoliš jesu ostaci dizalica koje su vadile ili postavljale teret u brodove.

Nakon višečasovne šetnje, u samoj blizini Trafalgar skvera odlučili smo da ručamo i popijemo po koju pintu piva u nekom od čuvenih londonskih pabova. Kao u našim kafanama to je mesto u kome se okupljaju i mladi i stari, piju pivo i jedu tradicionalno britansko jelo „ fiš and čips“. Dakle, dospeli smo u jedan takav sasvim „običan“ pab. Sem uobičajenog sadržaja „ekstra“ ponuda tog dana su bili i fudbalski navijači. Ne znajući kako se britanski „tifozi“ osećaju kada ih zagleda sa strane neko „ko na kilometar odaje da je stranac“, a znajući pak kako se u takvim situacijama ponaša većina naših ultrasa, izbegavao sam da gledam upadljivo u njihovom pravcu. To me je sprečavalo da odredim za koji fudbalski klub navijaju, u Londonu ih ima zaista puno. Navijači su delovali potpuno nezainteresovani za turiste i samo su s vremena na vreme skandirali „oooooo“. To je huk koji krene iz jednog dela paba, a prihvate ga kasnije i sve ostale „sekcije“. Kolega, snimatelj B92 me je pitao „čiji su ovo navijači?“ Meni se učinilo da su Čelsijevi, pa sam mu tako i rekao. Minut kasnije opet mi se obratio i rekao „ovo su navijači Milvola.“ Prošla me je jeza istog trenutka. Navijači Milvola, tima koji dolazi iz istočnog Londona, uz svoje komšije koje navijaju za rivalski Vest Hem poznati su kao najopasniji fudbalski navijači na Ostrvu. Milvol je drugoligaški klub, ali nema Evropljanina koji je bar jednom otišao „na stajanje“ svog omiljenog kluba, a da nije čuo za Milvol i njegove navijače. Inače, reč je o timu za koji su navijali listom svi muški članovi porodice Troter iz „Mućki“. Osvrnuh se u tom trenutku i primetih kako iza nas sedi desetak milvolovaca. Jedan po izgledu tipičan „kežual“, kako se nazivaju vatreniji navijači na Ostrvu u svojim četrdesetim, ošišan do glave i u „fred peri“ majici je svom sinu markerom na licu ispisivao ime kluba, dok su drugi naručivali pomfrit. Jedan je prolazeći pored nas slučajno očešao kolegu sa B92 i veoma kulturno nakon toga rekao „sorry, mate“. Nakon toga sam zaključio da nećemo biti žrtve najsurovijih navijača na Ostrvu, a mnogi tvrde i u svetu. Tu se setih mog drugara Stjepana, koga sam svojevremeno kada je bio u poseti Londonu zamolio da mi donese šal Milvola. On je to i učinio, ali s obzirom da je takav šal nemoguće kupiti u centru grada zaputio se u istočni London i vrativši se u Beograd priznao da je doživeo više strahova idući ka tom stadionu nego što je osetio ikad u bilo kojoj drugoj situaciji. Eto, imao sam priliku godinu dana kasnije da vidim navijače Milvola „uživo“. Tog dana su igrali polufinalnu kup utakmicu na Vembliju sa Vigamom, pa je to bio razlog što ih se može videti u samom centru grada. Tokom ručka sam se definitivno navikao na njih i više ih nisam gledao sa podozrenjem. Ipak, svoju „divlju“ stranu milvolovci su pokazali koji sat kasnije na stadionu kada su se prvo potukli između sebe, a onda združenim snagama krenuli na policiju. Inače, Vigam je pobedio i otišao u finale kupa.

Nakon izlaska iz paba krećemo u šetnju ka hotelu udaljenom desetak minuta i nalećemo na grupu protivnika politike Margaret Tačer koji su počeli da se okupljaju. Margaret Tačer je svojom smrću uspela da britansku javnost podeli na dva dela. Njene pristalice u tok-šou emisijama su je slavile kao odlučnog političara, osobu koja je pokazala da neko ko potiče iz niže klase može predvoditi elitu, i kao ženu koja je preporodila i unapredila ekonomiju i ujedinila naciju. Na drugoj strani njeni protivnici su listom ponavljali da je ona „dama bez srca“, bezdušni neprijatelj radničke klase, nemilosrdni egzekutor egzistencije britanskih rudara i osobe koja je sama uništila više britanske industrije nego što je uništeno u svim napadima nacističke avijacije u Drugom svetskom ratu. Ako se pogleda struktura pristalica i protivnika Megi Tačer, autor ovog teksta je uočio da je podržavaju uglavnom predstavnici srednje klase i krupnog kapitala, pristalice monarhije i konzervativnih političkih stavova. Protiv nje su uglavnom pripadnici radničke klase, levičari svih boja, pristalice irskog republikanizma koji smatraju da je Severna Irska „poslednja britanska kolonija“ i pankeri. Na njen račun je spevano više desetina pogrdnih pesama u kojima joj se zamera prvenstveno velika stopa nezaposlenosti, sklonost vojnim intervencijama i savezništvo sa američkim predsednikom Ronaldom Reganom.