Uvek kad se vraćam u Beograd imam veliku količinu uzburkanih emocija 1Foto: privatna arhiva

Svetlani Cemin se život promenio iz korena sasvim slučajno, kada je jednog dana odlučila da prihvati ponudu modne agencije i okuša svoju sreću van granica domovine.

Odlučila je da počne da gradi karijeru u Italiji, kada joj je milanska modna agencija ponudila da počne da radi kao model i da kraći vremenski period provede u Milanu.

„S obzirom na to da sam tada bila na poslednjoj godini studija i upravo napunila dvadest jednu godinu, meni je ta ponuda da zvučala primamljivo i iz moje lične radoznalosti, htela sam da pokušam da se dokažem kao maneken u jednoj od svetskih prestonica mode. Ipak, ono što je bilo presudno u tom momentu je pre svega bila moja želja da se osamostalim i krenem u taj mali izazov. Isto tako, bilo mi je interesantno i upoznavanje nove kulture i učenje novog stranog jezika. Prethodno sam učila u školi i na fakultetu latinski, ali italijanski, koji jedan od mojih omiljenijih jezika, do tada nisam poznavala“, navodi Svetlana.

Prema njenim rečima, prilagođavanje nije lako kada ne znate šta vas čeka u „tuđem svetu“, tako da se i sama dvoumila da li je donela pravu odluku.

Uvek kad se vraćam u Beograd imam veliku količinu uzburkanih emocija 2
Foto: privatna arhiva

„Međutim, iznenada sam vrlo brzo počela da dobijam jake angažmane u Milanu, a uskoro u u Parizu. Od kada sam se preselila u Pariz ne bih li radila za gigante svetske mode, kao što su Iv Sen Loren, Dior, Lagerfeld, moj život se skroz menja. U vrlo kratkom periodu došla sam do statusa top modela i na taj način su mi se automatski otvorila vrata velike karijere. U tom trenutku više nisam puno razmišljala o povratku, bila sam veoma zauzeta poslom. Živela sam na raznim mestima, u Parizu, Londonu, Los Anđelesu, Tokiu i to bio izuzetno lep i uzbudljiv period mog života“, iskrena je Svetlana.

Najveću nostalgiju osećala je na dalekim putovanjima, a dolasci u Beograd uvek su je ispunjavali srećom.

„Nisam donosila konačne odluke sve do trenutka kada sam se plasirala i postala vrhunski maneken. Tek tada počela sam da verujem da bi se i moj dugogodišnji san, da odem na studije glume u Njujorku, mogao ostvariti. Nešto se u meni probudilo i preraslo u ubeđenje da je u životu sve moguće – kad sam već toliko napredovala u poslednje četiri godine, mogu i dalje. Eto, to samopouzdanje, koje je proisteklo iz vere da je ovo samo još jedan novi početak, me je povukla u nove borbe. Svet mode je do tada bila samo odskočna daska u svet, ali već sam bila sigurna da to nije profesija kojom želim da se bavim celog života. Zapravo, oduvek sam maštala i želela sam da dođem do pozorišne scene u Njujorku. To se i ostvarilo, i od tog perioda sam se prvo bavila glumom, pisanjem pozorišnih komada i produkcijom, a u poslednje vreme i filmskom režijom. Moja dela su sada dokaz tog dugodiđnjeg procesa samopronalaženja, istrajnosti, a najviše vere u to čime se bavim“, kaže naša sagovornica.

Ljubav prema povratku u Beograd stvar je koja se s godinama nije promenila, te je Svetlana u prestonici Srbije boravila u decembru, kada je publici predstavila svoj najnoviji film, Psiha, a kako joj ovo nije bio prvi put da gostuje na festivalu Beldoks, zahvalna je što njeni filmovi nailaze na dobru povratnu reakciju kod publike u Srbiji.

Uvek kad se vraćam u Beograd imam veliku količinu uzburkanih emocija 3
Foto: privatna arhiva

„Zapravo, uvek kad se vraćam u Beograd imam veliku količinu uzburkanih emocija koje se uzajamno prožimaju. Uglavnom osećam veliku radost pri povratku u mesto odakle potičem, ali ima trenutaka kada osetim i tugu. Mnogo toga je promenjeno, što je razumljivo, već puno vremena je prošlo od kad sam otišla, i mnogi ljudi koje sam volela nisu više tu, ali prihvatam tu novu realnost“, ističe Svetlana jer, kako kaže, sve je to deo života.

Kada je reč o povratku u Srbiju i životu ovde, naša sagovornica je rekla da je Beograd za nju baza u koju voli da se vraća, te da, ukoliko bi postojala mogućnost da ovde realizuje neki projekat, prihvatila bi to, dodajući da se pri povratku u domovinu uvek obraduje mladim i ljubaznim ljudima koje sreće.

Takođe, naša sagovornica nije prestala da prati vesti iz Srbije ni kada je iz nje otišla, te se, kako kaže, uvek obraduje pobedama naših sportista, uspesima naših umetnika i filmova koje nas predstavljaju na domaćim i svetskim festivalima, uopšte svakoj pozitivnoj vesti, posebno iz oblasti kulture i obrazovanja.

„Mislim da treba stati na put bezvrednim informacijama i šundu da bismo lakše i u miru živeli. Kod nas je dovoljno lepog prostora na kome bismo svi lepo mogli da živimo i stvaramo, te su upiranje prstiju i kićenje tuđim perjem, besmisleni napadi na moral jednog naroda“, dodaje Svetlana.

Međutim, njeni sugrađani nisu informisani u aktuelnostima u Srbiji, ali postoji veliko interesovanje za tenis, te su skoro svi upoznati sa velikim uspesima Novaka Đokovića.

„Kao što je i uobičajeno, svako interesovanje se meri stepenom uspeha na socijalnoj skali, a u mom okruženju u poslednje vreme postoji zaineresovanost i za srpski film“, naglasalila je Svetlana.

Ipak, na prvi pogled nezainteresovanost stranaca za Srbiju, nije je sprečilo da upozna širok krug ljudi najrazličitijih nacionalnosti, te je upravo i njen suprug brazilskog porekla.

Uvek kad se vraćam u Beograd imam veliku količinu uzburkanih emocija 4
Foto: privatna arhiva

Kako naša sagovornica ističe, njen život se konstantno menja, te često radi na terenu, putujući.

„Ipak, ima i mirnijih perioda, kada sam povučena u sebe i prolazim kroz periode inkubacije. Uobičajeno, moj dan je prilično ispunjen poslovnim zahtevima. U slobodno vreme volim da šetam, čitam i boravim u prirodi“, kaže Svetlana, dodavši da uživa u predstavama, operi, baletu, ali pre svega duženju sa dragim ljudima.
Kako kaže, Njujork je veoma ubrzan grad u kome postoji stalna trka sa vremenom, i to je ono što ga razlikuje od Beograda.

„Meni je u Beogradu lako da kupim kartu za pozorišnu predstavu pred samo prikazivanje, pogledam odličan film u sred dana u bioskopu, zakažem druženja sa prijateljima a da ne moram da čekam nedeljama ne bi li se to desilo“, ističe naša sagovornica.

„Ne treba da ugrožavamo tuđe živote, ali treba da pazimo i na svoj“

Sa Svetlanom smo razgovarali i o pandemiji korona virusa, koji je i sama preležala prošle jeseni.

„Trebalo mi je dosta dugo vremena da se oporavim i povratim snagu, bila sam zaista u veoma nezavidnoj poziciji i to je bilo jedno jezivo i bolno iskustvo kroz koje sam prošla razmišljajući o vrednosti svačijeg  života. U vreme pandemije, u mom životu se sve promenilo. Iako sam tada istovremeno doživljavala veoma velike uspehe na svetskim festivalima i dobijala nagrade za Psihu i za Oca Arsenija, moje stanje je bilo loše i sve je bilo usporeno: od posla, preko putovanja, sve do druzenja sa mojom porodicom.

Svetlana naglašava da je neophodno da svako bude odgovoran i ne ugrožava tuđe, ali ni svoj život.

„Dosta je ljudi izgubilo živote u borbi sa ovom nepredvidivom bolešću, te treba da se pazimo i štitimo, ali i da se vakcinišemo, sve dok se pandemija ne zaustavi“, rekla je za kraj Svetlana.“

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.